Kneževina Hercegovina

СТЕЋЦИ

Божидар Бјелица Јапан

Пошто је важна сврха сајта Кнежевина Херцеговина борба за истину и очување нашег идентитета, то ћемо се кроз више осврта нарочито бавити темама које некима служе за искривљивање и фалсификовање прошлости погрешним и тенденциозним тумачењем историјских и демографских докумената и чињеница и археолошких налаза или, пак, њиховим прећуткивањем, својстеном квазиисторичарима у служби политике и разноврсних интереса. Ту је, свакако, важно размотрити питање стећака, које би превасходно требало да је занимљива историјска, археолошка, етнографска, културолошка или, чак, филозофска и књижевна тема, а, нажалост, још од XIX вијека постала је све више вјерска, национална и политичка тема и полигон на коме воде чудну битку још чуднији „научници“, док се интензиван „процват“ десио послије ратова из деведесетих. Овдје ћемо, користећи као основу рад из монографије Невесиње[1], дати један краћи преглед настанка, класификације и основних података и сагледати „проблематично“ питање припадности стећака.

stecak-1

Настанак и облици стећака

Стећци, монолитни камени средњовјековни надгробни споменици, јединствен су свједок давних времена, о којима, засигурно, и поред великог интересовања истраживача различитих струка и љубитеља старина, неће бити откривене многе тајне које носе, нити ће се добити јасни и јединствени одговори на нека питања. Њихова мистична снага и поруке само ће се, као и до сада, наслућивати и у будућим временима. Специфичан је средњовјековни начин обиљежавања гробних мјеста који нема директне узоре. Сам назив је ралативно новијег датума (није се користио у вријеме кад су настајали), и обично се


[1] Божидар Бјелица Јапан: „Стећци“ (Група аутора: Монографија „Невесиње“, Невесиње 2019, стр. 208-214)  


1






тумачи да потиче од ријечи стојећи или стојећак, дакле, споменик који стоји изнад гроба (и, наравно, чува покојника и предање), мада је далеко већи број стећака који леже (плоче, сандуци, сљемењаци,)[2]. (Поједини аутори сљемењаке због облика, могло би се рећи, неправилно називају саркофази.) Као подврсте лежећих стећака могу се сматрати сандуци и сљемењаци са постољем, а тзв. стојећи стећци су у облику стуба и крста (сматрамо да је неприкладно називати их „крстаче“). Крстови су најчешће импозантних димензија (висине и преко три метра) и обично са постољем. Дио стећака има аморфни облик, било да су само грубо клесани у вријеме кад су постављани или су им девастација и зуб времена и пропадање додатно нарушили облик. Они се код евидентирања и пребројавања сврставају у засебну групу или у групу на коју највише подсјећају. Налазимо и комбинације основних облика (нпр. крст са плочом) или различите варијанте изведене од њих.

Највише стећака је у облику сандука и има их више него свих осталих заједно. По бројности слиједе плоче, па сљемењаци, док стојећих и аморфних стећака има свега неколико процената од укупног броја.

Сљемењаци су, на неки начин, типичан представник стећака и за њих је, сем великог материјалног улагања, требало и много времена за клесање и украшавање, док су плоче најмање карактеристичан облик стећака. Масивнији и украшенији стећци су припадали властели и богатијим личностима, јер су њихова израда и постављање захтијевали велике трошкове. Сматра се да су први стећци били у облику плоче, послије


[2] Емина Зечевић: О појму стећак, Гласник Српског археолошког друштва 17, Београд 2001; Шефик Бешлагић: „Стећци, каталошко-топографски преглед“, Сарајево 1971.


2






њих се јавља сандук, па сљемењак. Касније се израђују стећци у облику крста, а на самом крају њихове употребе и стуб.[3]

stecak-4
Наше неуништиво наслијеђе: Сљемењак, сандук и плоча

Први познат писани помен стећака је настао из пера једног словеначког путописца у првој половини XVI вијека. И касније се помињу у путописима, а озбиљно проучавање стећака почело је послије аустроугарске анексије Босне и Херцеговине. Без обзира на систематичност истраживања, у своје радове су, сасвим свјесно, унијели политичку димензију у овај занимљив феномен и обичај, приказујући га као искључиво богумилски, да би тиме остварили своје јасне циљеве брисања српске прошлости Хума и Босне и раздвајања српског етничког простора.

У гробове су преминули увијек полагани у лежећем положају и на леђима. Под неким стећцима, нарочито већим и са постољима, је било и више покојника и то су практично биле породичне гробнице. Полагани су директно у земљу или у дрвеним сандуцима, а постоје и гробови обзидани вертикалним каменим плочама (или даскама), поготово ако су служили као гробнице за више чланова.


[3] Нада Милетић: Стећци, Београд, Загреб, Мостар, 1982.


3






Већина стећака је оријентисана у правцу запад-исток, исто као и хришћански гробови, а само мали дио у правцу сјевер-југ или нешто помјерен на једну, односно, другу страну. Понекад су сврстани у правилне низове, а среће се и распоред у благом луку. Облик терена је такође утицао на њихов распоред и може се рећи да су се увијек савршено уклапали у крајолик.

У народу, а и у натписима на самим стећцима, постоје и други термини: кам – ками (камен – каменови), биљег, билиг, мрамор – мраморје – мрамори (од грчког мармарос или латинског memoria – споменик), кућа, грчко гробље, грчко гребље, старе гробнице, сватовско гробље, каурско гробље, камени сватови… (Сами придеви грчко и каурско говоре да ти гробови припадају православним хришћанима.)

Надгробни споменици овог типа се јављају крајем XII вијека. Током XIV и XV вијека доживљавају свеукупан процват, да би као специфичан начин обиљежавања гробова исчезао у XVI вијеку. UNESCO је 15. јула 2016. године на листу свјетске културне баштине, као заједничко благо, уписао 20 некропола стећака из БиХ, по три из Србије и Ц. Горе и двије из Хрватске.

stecak-5
Морине: Сватовско гробље

Бројност и израда, украси и натписи

Ови занимљиви и, у сваком погледу, интригантни камени мудраци искључиво се сусрећу на подручју бивше СФР Југославије. Налазимо их на цијелој територији Босне и Херцеговине и у дијеловима Србије, Хрватске и Црне Горе, углавном који граниче с њом. Према новијим подацима у литератури[4], од укупног броја са приближно 3.300 локалитета, у БиХ се налази око 60.000 (од тог броја већи дио припада Херцеговини, односно, некадашњем Хуму), у Србији 4.100, Црној Гори око 3.500 и Хрватској 4.400. Највише


[4] Званични сајт Државне комисије БиХ за сарадњу са UNESCO-м www.unescobih.mcp.gov.ba, приступљено 22.12.2021.


4






стећака у БиХ има у Невесињу – преко 4100. Пошто су стећци изазвали огромно интересовање врло различитих профила истраживача, објављује се све више радова о постојећим некрополама гдје се ревидују подаци. Истовремено се откривају и нове (обично на мање приступачним локацијама или мање групе стећака „изроне“ на старим сеоским гробљима), чак се појавила и једна некропола која је буквално била под земљом (2002. године случајно откривена и откопана у Бијељини са око 70 стећака), тако да је укупан број стећака већи од оног често помињаног – „преко 70.000“. Нажалост, дио стећака је током времена нестао из различитих разлога. Неки су пропадали јер је за њихову израду кориштен трошнији камен или су употријебљени за изградњу стамбених и вјерских објеката, мостова, ограда или су искориштени за споменике новијег датума и сл. Занимљиво је да се дио њих више не налази на својим првобитним локацијама, јер су уступљени музејима или за неке сличне намјене или су као у Билећи помјерени на  другу локацију да их не би потопило вјештачко Билећко језеро. У појединим некрополама су античке сполије и римски миљокази употријебљени за израду стећака.

Број стећака у некрополама јако варира: од неколико примјерака до неколико десетина, па до неколико стотина. Некропола Калуфи у Крековима код Невесиња, са своја 462 стећка, је највећа у БиХ и друга по бројности у бившoј Југославији. Усамљени стећак није ријеткост на доста локалитета територије где се простиру.

stecak-6
Највећа некропола у БиХ, Калуфи код Невесиња

Израда самих споменика, њихово „сјечење“ из камена и по потреби украшавање, за тадашње клесаре, које су називали „ковачи“, није био ни мало лак посао. Кад се зна да је било примјерака тешких и преко 30 тона, какав је стећак чувеног властелина Павла Раденовића, нарочити проблем представљао је њихов пренос од каменолома до некропола и обављао се посебним саоницама, које су најчешће вукли волови, или на ваљцима од облица. Из тог разлога се настојало да каменоломи буду што ближи некрополама. Обично се груба обрада радила у каменолому, а даља израда се дешавала у самој некрополи. За испис на стећцима били су задужени дијаци –

5






тако су се звали и писари на властеоским дворовима. Ковачи и дијаци су стећцима и кроз стећке дали врло снажан културни и умјетнички израз и печат свог времена.

Важан извор за боље упознавање стећака су натписи на њима. Нажалост, њих укупно има мање од 400, неки су постали дјелимично или потпуно нечитљиви, док понегдје постоји ненамјерно, али и тенденциозно њихово погрешно тумачење. Слично је тако и са писмом које је кориштено – практично, то је скоро увијек ћирилица[5], једна и једина са ових простора. Неки аутори је називају босанском ћирилицом или босанчицом, односно хрватском ћирилицом или уопште избјегавају да је помињу. (Још један примјер непотребног искривљивања чињеница и измишљања нечега што није постојало и не постоји.) Исписи се крећу од кратких и уобичајених (ко лежи у гробу, ко подиже „вјечни дом“ или ко пише), преко епитафа са књижевним, етичким и филозофским садржајем, од духовитих до суморних, па до врло озбиљних и опширних гдје су побројани сви властелини и владари којима је покојник служио или је дато комплетно породично поријекло. Сви натписи су јако корисни истраживачима.

stecak-7
Сцене са турниром (двобој) и колом на истом стећку

[5] Горан Ж. Комар: „Ћирилични натписи Старе Херцеговине“, Подгорица 2017.


6






Украшених стећака има нешто мање од 10% од укупног броја и ти рељефи су најчешће вриједна и оригинална умјетничка дјела. Испис и украси су најподложнији пропадању због све агресивнијег утицаја околине. Уобичајене декорације су лозице, тролистови, спирале, бордуре, врпце и разне биљне и геометријске стилизације. Најчешћи симболи су крст, стилизовани крст, полумјесец, (полу)јабука, сунце, стилизовано сунце (круг), звијезда, аркада, штит, рука, а од оружја мач, лук и стријела, копље, штит са мачем и рука са мачем. На фигуралним људским представама су мушкарци и жене, ријетко дјеца. То су цијеле или полуфигуре, мушкарци су често са оружјем. Од животиња највише су заступљени јелени, коњи, пси, лавови, соколови, друге птице, ланад, змије, чак и змајеви. Некада су у камену уклесани алати које је покојник користио (чекић, сјекира, ашов) или статусни симбол, нпр. за свештеника чаша или штап. На неким стећцима се налази мало правоугаоно или округло удубљење, слично каменици, о чијој намјени постоје разне претпоставке. Честе представе или композиције су лов (најчешће на јелене), турнир и коло. Логично, оне се налазе на стећцима имућнијих и властелинских породица, што обично, како рекосмо, потврђује и њихова величина. Израда самих стећака као и украси и исписи на њима су понекад врло невјешти, док се истовремено срећу примјерци врхунске мајсторске израде и умјетничке вриједности. По стилу је у неким случајевима могуће уочити да су дјело истог каменоресца или чак каменорезачке „школе“.

stecak-9
Сцене лова на сљемењаку са стилизованим крстом на челу

7






У њима се највише осјећа дух хришћанске умјетности, затим утицај давних и паганских времена и других култура, а на споменицима каснијег датума и западне феудалне умјетности. Стећци су незаобилазни музеј средњег вијека на отвореном и културно добро непроцјенљиве вриједности, које казује велику и камену истину о нашој прошлости, а они у облику крста, са уклесаним крстовима и садржајем већине ћириличних исписа несумљиво свједоче о нашем православном хришћанском поријеклу и употпуњују слику о нашој прошлости на територији Хума, Босне и осталих крајева гдје се налазе.

Анализа различитог културолошког и ма ког другог утицаја на ове монолите или прављење било каквих паралела у изгледу и кориштеним симболима на њима, превазилази сврху и потребе овог текста.

Припадност стећака

Као што стоји у уводу овог рада, умјесто да је питање стећака превасходно историјско, археолошко, умјетничко, етнографско или сл, оно је, непотребно, у дужем временском периоду, нажалост и данас, све више политичко, дневнополитичко, национално и вјерско. Чак и сам термин стећак у себи носи неке од ових недоумица.[6] У сваком случају, не узимајући генезу и разне теорије о постанку стећака, укратко ћемо проанализирати различите ставове и интерпретације о њиховој припадности и, поштујући чињенично стање, навешћемо (сопствене) логичне закључке о томе, јер нема говора о искључивој припадности било коме.

Почетна теорија је била да стећци припадају богумилима, потом да су их за обиљежавање гробних мјеста користили припадници тзв. Цркве босанске. Постоје теорије да су то влашки споменици, док многи данашњи хрватски теоретичари кажу да су католички. Заједничко већини протагониста ових теорија је да не помињу да припадају Србима правослацима или то остављају као успутну могућност.

„Стећци су били својеврстан камен темељац аустријског пројекта стварања јединствене босанске нације, која је словенско становништво Босне и Херцеговине повезивала с (магловитим) богумилима (Ловреновић)“[7]. Чудно је да стећке, ако су они богумилски, не сусрећемо у Бугарској, одакле је богумилство потекло, или тамо гдје се проширило: Македонија, Румунија, Грчка… Сматрано је да је богумилско учење (за неке и Цркве босанске) дуалистичко и скоро идентично катарима у Француској или патаренима у Италији, али ни тамо не налазимо стећке. Ови аргументи се наводе у различитим изворима, па и код вриједног истраживача стећака Шефика Бешлагића[8]. Неки аутори


[6] Емина Зечевић 2001.

[7] Владимир В. Михајловић: Стећци као (интер)национално наслеђе: три студије случаја, Етноантрополошки проблеми, год. 13, св. 3, Београд 2018.

[8] Шефик Бешлагић: „Стећци – култура и умјетност“, Сарајево 1979. 


8






богумиле помињу као припаднике Цркве босанске, а други не, међутим, за богумилско „учење“ наводе да нису поштовали крст, а један од најчешћих симбола на стећцима је управо крст, чак и доста велики број стећака је у облику крста. (Било какав коментар је непотребан!)

И ставови о тзв. Цркви босанској често зависе о припадности (националној, вјерској итд) самог аутора и тај дијапазон се креће од става да је у питању српска православна црква локалног карактера, да је (римо)католичка, па до става да је ријеч о особеној (хришћанској) (босанској) цркви сопственог учења и сопствене организације. Прелазна мишљења су да се ради о јеретичкој цркви која је ближа православној или, за друге, католичкој цркви. (Одмах се може поставити питање зашто би Хумска земља пристала да њено становништво припада цркви која није хумска, јер се хумска припадност увијек истицала, што је и данас јако видљиво у разним сегментима одвајања босанског и херцеговачког! Хум и Стара Херцеговина су увијек биле српске земље!) Припаднике цркве су звали крстјани (како се може прочитати и на стећцима и у старим повењама) и ту не видимо неку разлику од назива хришћани. Такође, читајући повеље или нпр. тестамент госта Радина, који је често један од крунских доказа да је истински припадник Цркве босанске, не може се наћи ни један детаљ који није повезан са учењем, канонима и традицијом српске православне цркве. За папске „службенике“ они, тј. припадници и православне и те локалне босанске цркве су јеретици и шизматици. Нарочито је „јак“ аргумент кад припаднике племена Косача називају „истинским“ и „горућим“ припадницима цркве босанске или „праве цркве босанске“, а они су задужбинари низа православних храмова. Сем тога, зашто би неки припадник те цркве 1448. године узео титулу херцога (херцега) у српском православном манастиру Милешеви и годину послије тог „крунисања“ титули додао име највећег српског светитеља и просветитеља Светог Саве?! Или, такође логично, да ли би том чину началствовао епископ милешевски?!  

Навешћемо и једну јако важну чињеницу без коментара: временски период који се веже за постојање и трајање како богумилства, тако и Цркве босанске не поклапа се са периодом у коме се јављају стећци, тј. доста су краћи и налазе се унутар тог периода[9]. И на крају врло логично питање везано за ова два проблема: како су волшебно и нагло нестали и богумили и Црква босанска, ако су били тако бројни?!

Код хрватских аутора који се баве стећцима, има оних који их приписују Власима. То одмах доводи и до питања да ли је ријеч о Власима (аутохтоном становништву несловенског, тј. романског поријекла) или су у питању власи (словенско становништво власно стоци, караванском преносу робе и сл). О томе дјелимично може бити ријечи угл. на територији Далмације и осталих крајева у Хрватској гдје се стећци простиру, али та регија је обично (била) насељена Србима које хрватско становништво често назива


[9] Шефик Бешлагић: „Лексикон стећака“, Сарајево 2004. 


9






власима или влајима. Дакле, и ова теорија има мањкавости, рекли бисмо ипак нешто мање, од оне да су стећци хрватско наслијеђе.

Ствари ће бити врло јасне само да сагледамо ситуацију са некрополама стећака на њиховим микролокалитетима. Многе од њих се налазе уз православне цркве, уз црквишта и манастиришта или на локацијама гдје су се према предању налазиле цркве или манастири. Често се заједно уз цркву и активно православно гробље налазе ове некрополе. Јасно је да се цркве не би градиле уз гробља која нису православна, нити би се неко сахрањивао поред цркве којој не припада.

stecak-8
Поред цркве се налазе стећци, старо и активно гробље

Само у Невесињу око 25 локација са стећцима се налази у српским православним гробљима новијег или старијег датума, односно, непосредно поред њих. Није потребно никакво посебно знање па да се закључи да се наши непосредни преци не би сахрањивали тамо гдје се нису сахрањивали њихови очеви и дједови и тако до тих давних времена. И најстарији датовани стећак требињског жупана Грда (средина XII вијека), налази се у православном гробљу. (Травунија је тада била у саставу српске државе Немањића.) Сем тога, на више мјеста у цркве су уграђивани стећци или су кориштени за надгробне

10






споменике новијег датума. Закључак сличан претходном важи и овдје. На потпуно исти начин може се резоновати по овим питањима у цијелој источној Херцеговини и, наравно, на цијелој територији простирања ових мегалита. Сви они, а нарочито кад су заједно, црква, стећци, старо и активно православно гробље, као што и јесте на много локалитета на територији гдје се простиру стећци, непрекидно држе час историје, под ведрим небом, о свом поријеклу, трајању и завјету.

Овдје је изузетно занимљиво поменути и да се у задужбини великог војводе Сандаља Хранића у Цркви Св. Стефана на Шћепан пољу, изнад његовог гроба налазио стећан у облику плоче са постољем. Уз храм је дозидана једна мала капела у којој се налазио велики стећак, али није утврђено ко је ту сахрањен. Све ово јасно и недвосмислено говори и о вјерској припадности чувеног властелина, али и о томе да се у његовом  ктиторском храму не би налазио стећак да то није био обичај сахрањивања и обиљежавана гробних мјеста православних Срба у средњем вијеку. Сандаљев насљедник херцег Стефан Вукчић Косача, такође је, испод „твердог“ Соко града на Заграђу, саградио цркву и свој гробни храм, који је био послиједња задужбина подигнута у српским земљама пред турско освајање.[10] Приликом археолошких истраживања цркве пронађен је стећак (сљемењак са постољем) под којим је требало да буде сахрањен херцег Стефан, али је гробно мјесто остало празно, јер је Соко град у вријеме његове смрти (22. мај 1466.) већ пао под туђинску власт. Непотребно је понављати закључак дат у вези задужбине његовог стрица, али треба нагласити да је у оба случаја поштован обичај и начин немањићке традиције, почев од градње задужбина и самог гробног храма, добрим дијелом поштовања и њиховог стила градње, обогаћеног елементима које су уносили сами мајстори, па до мјеста на коме се налази ктиторски гроб. Једина разлика је што је умјесто саркофага, овдје кориштено локално обиљежје – стећак.[11] И данас постоје породичне некрополе стећака рода Косача (Хранића, Вукчића и Вуковића) на првобитним посједима у горњем Подрињу.

Познато је да се у добром броју исписа на стећцима цијеле регије директно или посредно помиње вјера православна оних који леже под њима, а утврђено је да неки стећци припадају српским свештеницима, монасима и монахињама, као што је на примјер предиван стећак монахиње Полихраније (Полихроније), а др Горан Комар, врло вриједан и посвећен истраживач натписа на стећцима, али и са осталих старих ћириличних споменика, објавио је више радова на ову тему. Постоје и комплетне некрополе православних породица, као што је то Радимља код Стоца (Храбрени – Милорадовићи, ктитори више српских православних цркава међу којима је најпознатији манастир Житомислић), властелинске породице Чихорић у Величанима у Попову пољу (гдје се налази поменути надгробни спомених м. Полихраније[12]),


[10] Марко Поповић: Задужбина и гробни храм херцега Стефана на Заграђу под Соко градом, Саопштења XL, Београд 2008.

[11] Даница Поповић: Српски владарски гроб у средњем веку, Београд 1992.

[12] Синиша Мишић: Хумска земља у средњем веку, Београд 1996.


11






па некропола господара Невесиња, Санковића, недалеко од Заборана у коњичком селу Бискуп[13]… Санковићи су у XIV вијеку били обласни господари скоро цијелог источног Хума и Конавала, а из њихових сачуваних повеља је јасно да су били изразити православци. [14]

stecak-10
Радимља: некропола изузетне вриједности и љепоте

Да не бисмо испали пристрасни, на свеукупној територији распростирања, постоје и натписи на стећцима који се позивају на (римо)католичку вјеру или своју припадност Цркви босанској, ма шта то значило. Према датумима на стећцима који се позивају на католичку вјероисповијест, може се закључити да су се они много касније прикључили овом обичају Срба православаца, а пред крај упражњавања овог, у свијету јединственог обиљежавања гробних мјеста, то је почело да чини и исламизовано становништво. Дакле, најблаже речено, стећци на свом једином простору гдје се сусрећу, тј. на тлу бивше Југославије, немају само једну конфесионалну, националну или народну припадност и треба да их заједнички баштинимо, без неоснованог присвајања или би то, према Ловреновићу, могли назвати интерконфесионалност стећака[15]. Важније је посветити пажњу њиховом очувању, заштити, конзервацији и стручном изучавању овог заиста великог и веома интересантног феномена и потрудити се да каменим спавачима ни на који начин не реметимо вишевјековни сан. Лијепо је да су стећци трајна и јака инспирација археолога, историчара, пјесника, језикословаца, етнолога и свих других искрених истраживача, али је битно да се боримо и штитимо своје наслијеђе везано за стећке и то нама својственим оружјем – истином!


[13] Марко Вего: Надгробни споменици породице Санковића у селу Бискуп код Коњица, Гласник ЗМ БиХ бр. X и XII, Сарајево 1955. и 1957.

[13] Јованка Мијушковић: Хумска властеоска породица Санковићи, Историјски часопис САНУ XI, Београд 1961. [1] Дубравко Ловреновић: Стећци. Босанско и хумско мраморје средњег вијека, Загреб 2013.

[14] Дубравко Ловреновић: Стећци. Босанско и хумско мраморје средњег вијека, Загреб 2013.


Извори кориштенених фотографија:

  1. Нада Милетић: Стећци,
  2. ТО Невесиње (Радош Буха),
  3. https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Радимља_(некропола).

12







Pisac i diplomirani elektro inženjer Božidar Bjelica Japan. Savetnik srpskog vladarskog roda Kosače.