Сандаљ Хранић

Војвода српски Сандаљ Хранић Косача господар горњег Подриња, Дабра и Херцеговине. Покретач процеса независности и утемељивач Кнежевине Херцеговине који је ниво владавине у кнежевини подигао на виши ниво. Војвода пред којим су дрхтали краљеви. Наследник војводе српског Влатка Вуковића Косаче. Период владавине је био од 1393. до 1435. године.

Година рођења: 1370. година

Место рођења: Косаче

Име оца: војвода српски Храна Вуковић Косача

Име мајке: Теодора

Супруге: Јелена Црнојевић, Катарина Хрвантинић, Јелена Лазаревић

Потомство: није имао мушких потомака

Религијска припадност: православни хришћанин

Година смрти: 1435. година

Војвода српски Сандаљ Хранић Косача рођен је у Косачама 1370. године као најстарији син војводе српског Хране Вуковића Косаче. Млади Сандаљ је растао уз свог стрица учећи уз њега вештине владавине, преговарања и ратовања. Веома рано војвода српски Сандаљ Хранић Косача је припреман да преузме трон. Његова младост ипак није забележена у историјским документима. То доба краљевине Босне је обележено са доста проширења наручито на југ и исток. Најзаслужнији за проширење био је његов стриц војвода српски Влатко Вуковић Косача. Пратећи све то као младић, војвода српски Сандаљ Хранић Косача могао је на лицу места да учи и образује се као будући владар. Посматрајући свог стрица како је промовисао свој начин владавине, имао је добар пример успешног владара и вештине ратовања. На жалост због уништене канцеларија из тог доба рода Косаче, не налазимо историјску документацију. Као најстарији син војводе српског Хране Вуковића Косаче такође и најстарији члан мушког рода у тој генерацији Косача, војвода српски Сандаљ Хранић Косача је предодређен да наследи трон. Простор места Косаче и близина реке Дрине, чије се корито простирало поред поседа, пружало је стални проток трговачких каравана, људи, добара и идеја. Зато је војвода српски Санадаљ Хранић Косача имао могућност да на лицу места види и учи увек нешто ново. Како је његов стриц војвода српских Влатко Вуковић Косача учествовао у неколико великих битака и победа, могао је да од њега добије искуства која ће му у будућности пружити неопходне информације за своје понашање у улози владара.

Религијска припадност војводе српског Сандаља Хранића Косаче је недвосмислено била православна хришћанска вера. У тај прилог иду чињенице да је за свог живота војвода српски Сандаљ Хранић Косача, подигао многе споменике, храмове као и многа ктиторска дела. За себе је подигао храм-гробницу цркву Светог Стефана на Шћепан Пољу где је 1435. године и сахрањен.

Црква је грађена у традицији српске сакралне архитектуре са елементима Рашке школе. Уочљива је касна Готика и рана Ренесанса.

Елементи који су уграђени у саму цркву имају елементе Византије која пружа украшавање у том духу. Црква доста потсећа на православну цркву у Добруну јер има облик преслице. Војвода српски Сандаља Хранић Косача је своје гробно место одредио у југозападном делу припрате као што се радило у немањићко доба. То нам све говори о његовој верској опредељености. Не само за себе него и за остале чланове рода Косаче изграђене су гробнице. Црква је требала да буде гробни храм рода Косаче. Камени стећак који покрива гроб је тежак 4,5 тоне и из једног је комада. Црква је сазидана од квалитетног камена чији су зидови дебели 125 цм. Специфичност цркве је та што су олтарска преграда, часна трпеза и камена плоча зидане јединствено тако да имају само цркве које су Косаче сазидале.

Српска Православна Црква у Добруну, Сопотници, Фочи као и манастир Заграђе.

Црква је била веома украшена бојама златних нијанси. Изгледала је раскошно и потсећала на све храмове у Византијско доба. Црква Светог Стефана на Шћепан Пољу је уништена са стране турских освајача. Истопљен је оловни кров цркве који је однет у Фочу и уграђен у верски објекат друге религије. Када су разбојници опљашкили гроб, однели су вредне предмете али је ипак скелет остао неоштећен. Накнадна истраживања су извршена и археолози из Сарајева су узели лобању и однели је у Земаљски музеј у Сарајеву. Постоји обичај по коме се при раздвајању тела и главе владара смањује могућност обнове те државе. Антрополошка истраживања показују да је српски војвода Сандаљ Хранић Косача имао високо чело, што указује на то да је поседовао велику интелигенцију и способност мудрог владара.

Прогон рода Косаче (Вуковића као дела рода Косача) од три агресора: Турског, Аустроугарског и Комунистичког наставиће се све до коначног ослобођења и настанка Републике Српске.

Род Косаче (Вуковић) су опстали и представљају виталну грану рода Косаче који живе у малом селу Владикови (Фоча). Њихови потомци су расути широм света.

Први званични историјски документи који помињу војводу српског Сандаља Хранића Косачу 1392. године

Повеља краља Дабише из 15.04.1392. године упуђена војводи Хрвоју Вукчићу због признавања титуле.

Повеља је упућена војводи Хрвоју Вукчићу где је војвода српски Сандаљ Хранић Косача наведен као сведок те повеље. Познатно је да у том периоду војвода српски Влатко Вуковић Косача био жив али је вероватно био веома болестан и спречен да присуствује доношењу повеље као сведок. Због тога је млади војвода српски Сандаљ Хранић Косача био присутан као сведок и најстарији мушки члан рода Косаче. Војвода српски Влатко Вуковић Косача се још помиње у историјским документима и то средином августа 1392. године.

Финансијски уговор о депоновању имовине у августу 1392. године. депоновање код Маруше жене протовестијара Жоре Бокшића

Коначно већ половином 1393. године војвода српски Сандаљ Хранић Косача преузима водство рода Косаче. Његово помињање у повељама краља Дабише крајем 1393. године у сврху решавања питања рачуна везаних за Жоржа Бокшића. Војвода српски Сандаљ Хранић Косача преузима водство рода Косаче и територије којима су владали. Значајно проширене ториторије које је преузео војвода српски Сандаљ Хранић Косача, остварио је његов стриц Влатко Вуковић Косача. Знатно се проширио на области у Драчевици, Травунији и Хуму. Изашавши на реку Неретву, Кнежевина Херцеговина је полако добијала своје контуре. Веома млад са својих 23 године, војвода српски Сандаљ Хранић Косача био је обучен да постане владар. Наступа период слабе власти у краљевини Босни и са данашње позиције веома је тешко речи које је коме био подређен. Краљевина Босна роду Косачама или обратно. Једно је сигурно. То је био сигуран пут ка потпуној независности.

Војвода српски Сандаљ Хранић Косача се женио три пута. Није имамо мушке потомке и у томе видимо разлог препуштања трона свом синовцу херцегу од Светог Саве Стефану Вукчићу Косачи.

1396. године се оженио први пут. Прва жена му се звала Марија. Њихов брак је трајао 9 година и из тог брака није био потомака.

Марија је била синовица Константина Масерека

1405. године се оженио други пут. Његова друга жена се звала Катарина Вукчић. Њихов брак је имао доста проблема и сукоба тако да се у цео сукоб уплела и његов ташта баница Анка. Тај брак је трајао 6 година и из тог брака није био потомака.

Синовица Хрвоја Вукчића и сестра Јелене жене кнеза српског Вука Хранића Косаче

1411. године се оженио трећи пут и то са Јеленом Лазаревић. Тај брак је трајао најдуже, 24 године и све до његове смрти. На жалост и у том браку није било потомство.

Ћерка кнеза Лазара и удовица Ђурђа Страцимировића Балшића

Војвода српски Сандаљ Хранић Косача имао је два млађа брата. Средњи брат је био кнез српски Вукац Хранић Косача рођен 1372. године а умро 1432. године. Најмлађи брат је био кнез српски Вук Хранић Косача који је рођен 1374. године а умро 1425. године. Када се говори о односу војводе српског Сандаље Хранића Косаче са браћом, може се слободно рећи да је њихов однос био пун изазова и тешких тренутака али ипак пре свега братски. Једно је сигурно да је њихов однос био чврст и братски. Његова браћа су увек била уз њега и увек му била подршка када је требало. Род Косаче краси та одлика, да се братски односи веома цене. Његова браћа, кнежеви су увек извршавали планове војводе српског Сандаље Хранића Косаче. У томе лежи снага владавине рода Косаче. Кроз цео владарски живот били су уз њега. Он и најмлађи брат кнез српски Вук Хранић Косача су били ожењени сестрама Вукчић. Након прекида брака војводе српског Сандаље Хранића Косаче са Катарином Вукчић, прекинут је и брак кнеза српског Вука Хранића Косаче са Јеленом Вукчић.

Почетак владавине војводе српског Сандаља Хранића Косаче у пуном капацитету огледа се већ од 1395. године када се он интезивно укључује у решавање трговинских проблема на својој територији. Његов период владавине је обележио промене на трону краљевине Босне. Краљица Јелена, краљ Дабиша и краљ Остоја, краљ Твртко II. Постоје озбиљни докази да је он учествовао у довођењу и постављању краљева на трон Босне. Био је велика личност са великим ауторитетом и његова реч се веома ценила и поштовала. Веома брзо је схватио да је краљевина Босна слаба и веома подређена његовој снази. Први корак је био стављање под контролу трговину сољу у Суторини и Бококоторском заливу. Због лоше контроле и губљења ауторитета краљевине Босне, омогућено је да трговину закључи мимо споразума који је гарантовала краљевина Босна. Потпуно је узео трговину у своје руке самим тим је стекао велико богатство. Дубровник је покушавао лепим гестовима да умоли војводу српског Сандаља Хранића Косачу да трговину сољу стави у оквире споразума. Дубровчани су писали краљици Јелени како је војвода постао самовољан али нису имали механизме да га зауставе. Он је контролисао сва четри продајна места на којима се трговало сољу и на које су долазили Власи да купују со. Од новца који је добио трговином, јачао је своју позицију и државу. Дубровчани су успели мало да одобровоље војводу српског Сандаља Хранића Косачу тиме што су му 1397. године дали право да постане грађанин Дубровника. Период његовог владавине је као и код сваког владара имао успоне и падове. То се десило и када је на трон Босне дошао краљ Остоја. Агресиван и ратоборан покушао је да поврати позиције некадашњег краља Твртка I али за то је већ било касно. Војвода српски Сандаљ Хранић Косача је већ толико ојачао да су му се краљеви других држава обраћали као самосталном владару. У прилог те тој тврдње иде потврда краља Арагона где му он признаје суверенитет и списак градова у којима влада. Такође краља Сигисмунда, Ладислава и других који су му признали суверенитет и списак градова у којима је могао да наплати царине. Први период владавине краља Остоје обележиће пуштања на слободу Радича Санковића као непријатеља рода Косаче. Мислило се да ће Радич успети да пољуља владавину Косача у Хуму али то се на крају показало као узалудна очекивања. Све је то било повезано са упадом турских освајача на територији под влашћу Косача. Због тога је војвода српски Сандаљ Хранић Косача био приморан на компромисе и да тражи помоћ од својих савезика Хрвоја Вукчића и других. У том периоду је морао да повуче супругу Јелену Црнојевић из Будве јер су турски освајачи опасно угрожавали њене територије. Оженивши се са женом из породице Црнојевића, он је постао непријатељ Балшићима. Они су га и поразили на простору око Будве. Одласком са власти 1404. године краља Остоје, војвода српски Сандаљ Хранић Косача заједно ће са Хрвојем Вукчићем да подели области око реке Неретве. То практично значи да краљевина Босна пацти у њихов подређен положај. Радич Санковић је био потпуно истинит из Хума тако да њих двојица деле области око реке Неретве. Хрвоје преузима десну обалу док војвода српски Сандаљ Хранић Косача узима леву обалу. Историјски гедано, тако ће остати и до данашњих дана. Он тада постаје самостални господар територије којом влада. Уводи своје царине и војску. Он је у том периоду поново покренуо солане у Суторинију на своју руку након кратког застоја. То је веома разлучено дубровчанима јер су прекршени споразуми са краљем Твртком I. Рат Дубровника и краљевине Босне започео је 1403. године и трајао све до 1404. године. Покренуо је значајне процесе осамостаљивања. Војвода српски Сандаљ Хранић Косача није желео да учествује у раду са Дубровником јер му није било у интересу. Рат је повео краљ Остоја што ће довести и до његовог пада. Примирје је постигнуто у марту 1404. године. Исте године је збачен краљ Остоја и на власт долази Твртко II којег је поставио сам војвода српски Сандаљ Хранић Косача у савезништву са Хрвојем Вукчићем. Као знак добре воље, војвода српски Сандаљ Хранић Косача пушта на слободу заробљене дубровчане. Погрешно се мислило да је смрт Радича Санковића повезана са војводом српским Сандаљом Хранићем Косачом. Он није био за то договоран.

1405. године почиње успон за војводу српског Сандаља Хранића Косачу. Он тада преузима власт у своје руке и поптуно контролише територије којима влада. Са својим проширењем отишао је најсеверније до самог града Сребренице. Добивши град Сребреницу на управљање где ће и формирати тврђаву Ђурђевац. Потпуно је преузео теориторије и богатство од Радича Санковића што је и укључивало Хумске намете, Дубровачке виле и друга материјална добра. Такође је тражио да му се све врати село Лисац које је Радич продао без њихове сагласности. Дубровчани су плаћали 1000 перпера намета војводи на име царине за село Лисац.

Велики састанак и договор Хрвоја Вукчића и војводе српског Сандаља Хранића Косаче десио се у марту 1405. године. Тада је он ишао у посету Хрвоју Вукчићу. Са собом је повео оба брата, кнеза српског Вукца Хранића Косачу и кнеза српског Вука Хранића Косачу. Вукац је био дипломатски ангажован уз свог брата а кнез српски Вук Хранић Косача био је у дипломатској мисији јер се уговарала и његова женидба. Тада се оженио војвода срспки Сандаљ Хранић Косача са Катарином Вукчић и кнез српски Вук Хранић Косача са Јеленом Вукчић.

Биле су полусестре и ћерке Вука Вукчића брата Хрвоја Вукчића

Договор за вечање као и сам састанак се одиграо у Сплиту који је тада припадао Хрвоју Вукчићу. За њега је важило да је био градски племић. Венчање се десило крајем априла и почетком маја 1405. године.

Период савезништва са Хрвојем Вукчићем веома ће помоћи да се војвода српски Сандаљ Хранић устали у својој владавини. Он тада креће у дипломатску инцијатву у преговоре са Дубровником где успева да преузме грађански статус за себе и свог брата Вукца као и за њихове породице. Када је коначно преузео поседе Радича Санковића, преузео је његове територије и потпуно изашао на реку Неретву. Тиме је преузео све путне комуникације. Поставивши своје царине, практично је дефинисао државу.

Поставио је царине у Оногошту, Леденицама, Нерезима, Некрању, Дријевима, Буни, Невесињу, Врапчу и Гласињу.

У августу 1405. године Сигисмунд Луксембуршки је напао краљевину Босну и ти сукоби су потрајали неколико година. Директно су били упрени против Хрвоја Вукчића јер су погађали територије којим је он владао. Велики пораз босанске војске означио је слабљење босанске државе и да би све то било зауставило, кнез српски Вукац Хранић Косача је ишао у преговоре у Напуљ да се склопи договор са Ладиславом Напуљским. Због слабљена Хрвоја Вукчића, војвода српски Сандаљ Хранић Косача 1406. године добија градове Слуњ, Дрежник и Цетин на управу.

У марту 1407. године добија Острвице и Скрадине. Због великих сукоба са краљем Сигисмундом Луксембуршким, војвода српски Сандаљ Хранић Косача улази у преговоре о примирју. Већ 1408. године улази у савез са њим тако да његов дојучерашњи савезник и родбински везан Хрвоје Вукчић долази у незавидну ситуацију.

1409. године војвода српски Сандаљ Хранић Косача је поново довео на трон краља Остоју. Мада је он у суштини био вазал краља Сигисмунда. Краљ Сигисмунд се 1410. године се крунисао за краља Босне и сменио краља Остоју.

1411. године војвода српски Сандаљ Хранић Косача постиже договор о мирењу са Сигисмундом због рата око Сребренице. 1411. године долази до прекида брака са Катарином Вукчић због сукоба са Хрвојем Вукчићем. Такође се прекида и брак кнеза српског Вука Хранића Косаче са Јеленом Вукчић. Брак је завршен у децембру 1411. године.

1411. године војвода српски Сандаљ Хранић Косача се жени трећи пут са Јеленом Лазаревић

Јелена Лазаревић – ћерка спрског кнеза Лазара и удовица Ђурђа II Страцимировића Балшића

Брак са Јеленом склопљен је у позним годинама и обоје су ушли у браку из политичких мотива али ће узајамно поштовање уродити плодом и брак потрајати све до смрти великог војводе српског Сандаља Хранића Косаче. Јелена је била веома образована жена и омогућила је поправљање позиције око преговора статуса Котора и приобаља војводи српском Сандаљу Хранићу Косачи. Такође он тада улази у савез са њеним братом Стефаном Лазаревићем. Српске средњовековне државе добијају смисао у савезништву што се дешава и данас.

1412. године присуствовао је витешком турниру у Будиму које је организовао краљ Сигисмунд Луксебуршки јер се помиро са пољским краљем Владиславом Јагелом. Одржане су витешке игре где се војвода српски Сандаљ Хранић Косача појавио са својим супругом Јеленом Лазаревићем. Ту му је указан част као независном владару тадашње феудалне Европе.

У октобру 1412. године повешће ратне походе на Котор. У томе ће му помагати са копна Балша III син његове жене. Покушаваће да дође до поморског наоружања не би ли заузео град Котор. И кончано после победе у априлу 1414. године, Котор је прихватио услове предаје. Обавезао се да плаћа 12000 дуката на име одштете као вазални данак. Ипак турски освајачи су угрозили територију Кнежевине Херцеговине и он је морао да се повуче из преговора са Котором. Као савезник Сигисмунда заједно су ратовали против турских освајача. Са њима је и био Стефан Лазаревић. Све до 1419. године и великог сукоба турских освајача и Угарске где су Угари поражени. Тада попушта притисак уграске војске на територије војводе српског Сандаље Хранића Косаче.

1415. године убијен је кнез Павле Радиновић од стране људи војводе српског Сандаља Хранића Косаче. Његов син Петар Павловић је заробљен. План је био да се елиминише род Павловића али им то није успело. Син је заробљен са још неколико његових људи. У убиству је учествовао и кнез српски Вук Хранић Косача. То се десило на Пареном пољу код Тјентишта.

Турски освајачи су на престо Босне поново довели Твртка II који је помогао роду Павловића да се опорави који ће се удружити након тога и напасти војводу српског Сандаља Хранића Косачу. Павловићи су род Косаче сматрали за главног кривца и зато је сав напад био усмерен на њих. То ће бити веома незавидна позиција и најнижа тачка у владавини војводе. Ипак војвода српски Сандаљ Хранић Косача је склопио договор са турским освајачима и мировни договор са Павловићима. Своју синовицу Теодору Вукчић Косачу је удао за Петра Павловића и постигао дуго жељени мир са комшијама.

1419. године у јануару ће склопити договор о продаји свог дела Конавли Дубровнику. Такође и кнез Петар Павловић је пристао да прода свој део али тај процес ће дуго трајати. У том примеру се видело да краљевина Босна више нема ингеренције на територијама којима су владали Косаче и Павловићи. Дубровчани нису тражили потврду од Твртка II за продајu територија. Војвода српски Сандаља Хранић Косача је за ту продају добио 12000 дуката и палату у Добровнику и грађански статус за себе и свој род.

Уговор је закључен 24.06.1419. године

У том периоду на трон краљевине Босне долази Стјепан Остојић син Краља Остоје. 1402. године убијен је војвода Петар Павловић јер је ушао у сукоб са турским освајачима и краљем Стјепаном. Војводство Павловића преузео је његов брат Радослав Павловић који је склопио договор са родом Косаче. У октобру 1420. године две породице су се помириле. Те године је Венеција решила да купи Котор и као уступак војводи српском Сандаљу Хранићу Косачи давала је 600 дуката на име прихода од соли и кућу у Котору.

1422. године дубровчани су веома узнемирени што се планира продаја Дријева и Котора и њима то није било у интересу. Веома су ангажовани око целог процеса продаје.

1423. године успешно је зваршен процес продаје Сокола у Конавлама тако да су дубровнички били задовољни.

1424. године долази до упада турских освајача али нема неких већих поремећаја за земљу којом је владао војвода српски Сандаљ Хранић Косача.

1425. године краљ Сигисмунд Луксембурски појачава притисак на краљевину Босну. Као добар савезник војводе тиме ојача и позиције његове.

1426. године је војвода српски Сандаљ Хранић Косача бива примљен у Дубровник уз све почасти неопходне за посету једног владара. То се десило на празник Светог Влахе. 02.02.1426. и 03.02.1426. године.

Споразум 1427. године подразумева да ће након смрти Твртка II, Босна припасти под управом Хермана Цељског који је у родбинским везама са Сигимундом.

1428. године војвода српски Сандаљ Хранић Косача постигао је договор о помирењу са краљем Твртком II. Поводом тога војвода је присуствовао његовом венчању са Доротејом Горјанском. Исте године је краљ био у посети двору Благај у коме је боравио војвода. Те исте године дошло је до разговора о разграничењу између Дубровника и Кнежевине Херцеговине у појасу Драчевице.

1429. године Република Дубровник је исплатила додатних 3000 дуката на име продаје Конавла јер је пре тога исплатила више кнеза Радославу Павловићу што је веома разљутило војводу Српског Сандаља Хранића Косачу.

1430. године у априлу почиње Конавлски рат који покреће Радослав Павловић који је напао дубровчане. Први налет је донео велике штете Дубровнику. Радослав је био превртљив и користио је могућност да заузме територије. Рат је трајао све до 1433. године. У том сукобу војвода српски Сандаљ Хранић Косача се држао по страни. Постоје историјска документа да су његови људи учествовали у сукобу на страни Павловића. На те информације Дубровник је оштро реаговао. Чак је и заробио једног од битних људи војводе српског Сандаља Хранића Косаче. Све то је искоришћено да се Кнежевина Херцеговина прошири на територији којом су владали Павловићи. Добијен је град Клобук и скоро све до самог града Требиња.

Мир је коначно закључен 1432. године у октобру месецу.

15.03.1435. године у својој 65 години умро је велики војвода српски Сандаљ Хранић Косача. Један од највећих владара рода Косаче. Иза себе је оставио наследника херцега од Светог Саве Стефане Вукчића Косачу. По њему се земља којом су управљале Косаче добила и име Херцеговина. Владари који су њом владали били су уједно и кнежеви тако да по таутологији постаје Кнежевина Херцеговина.

ДОКУМЕНТАЦИЈА: