Стефан Вукчић

Херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача. Господар горњег Подриња, Дабра и целе Херцеговине. Српски витез и бранилац Кнежевине Херцеговине. Припадник племенитог српског рода Косаче. На челу рода Косаче у периоду од 1435. до 1466 године.

.

Година рођења: 1404

Место рођења: Соко Град

Име оца: кнез српски Вукац Хранић Косача

Име мајке: Катарина

Супруге: Јелена Балшић, Барбара де Паиро, Цецилие

Потомци: Катарина Вукчић Косача, Владислав Херцеговић Косача, Влатко Херцеговић Косача, Стјепан Херцеговић Косача, Мара Херцеговић Косача

Религијска припадност: православни хришћанин

Година смрти: 1466

Херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача рођен је 1404. године у Косачама као прво дете кнеза српског Вукца Хранића Косаче. Херцег је одрастао уз оца кнеза, стрица војводу српског Сандаља Хранића Косачу и стрица кнеза српског Вука Хранића Косачу. Уз њих је научио вештине преговарања и владања. Детињство уз реку Дрину и трговачке путеве пружило му је прилику да учи на искуствима страних трговаца који су доносили идеје и новости.

Верска припадност херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче била је недвосмислено православна хришћанска религија. У прилог томе говоре чињенице да је за свог живота херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача подигао пуно храмова византијског типа и финансирао мноштво ктиторских радова. Заградио је храм-гробницу Заграђе и цркву Светог Јована Крститеља на Шћепан Пољу. Иконостас цркве приказује род Косаче као породицу и као ктиторе. На икони су приказани лево браћа војвода српски Сандаљ Хранић Косача са кнезом српским Вукцем Хранићем Косачом. У средини је херцег са братом од стрица, кнезом српским Иваном Вуковићем Косачом, а десно су синови Владислав Херцеговић Косача и Влатко Херцеговић Косача. Током свог живота саградио је многе православне цркве.

Манастир Заграђе са црквом Светог Јована Крститеља на Шћепан Пољу, црква Светог Георгија Сопотница у Новом Горажду, манастир Успења Пресвете Богородице у Добруну, манастир Савина у Херцег Новом, црква Светог Саве у Херцег Новом, Црква на Подима изнад Херцег Новог, Црква Свете Тројице у Кутима изнад Зеленике, Црква Светог Луке у Смоковцу изнад Рисна.

Све су то јасни докази његове верске припадности Српској Православној Цркви. То нам јасно говоре верски споменици који су остали иза њега.

1419. године у повељи Дубровнику о продаји Конавли, коју је написао војвода српски Сандаљ Хранић Косача, први пут се помиње херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача. Овде се помиње као четврти носилац престола после војводе српског Сандаља Хранића Косаче, кнеза српског Вукца Хранића Косаче и кнеза српског Вука Хранића Косаче (мог директног претка). Те године је имао 15 година, што се у то време сматрало пунолетством и зрелошћу. Период одрастања и сазревања херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче обавијен је велом тајне. До преузимања престола 1435. године нема много историјских докумената.

У јулу 1420. помиње се у тестаменту војводе српског Сандаља Хрнића Косаче. Наведен је као један од наследника материјалних добара које је војвода депоновао у Дубровнику. Депозит је предао његов стриц, војвода српски Сандаљ Хранић Косача.

1424. година везана је за његов брак са Јеленом Балшић. Оженио се Јеленом и имао троје деце. Брак је егзистирао у прекидима јер је дошло до сукоба између супружника.

Јелена Балшић је била праунука српског кнеза Лазара. Кћи Ђурађа Балшића III.

1424. године родило му се прво дете кнегиња српска Катарина Вукчић Косача, последња краљица Босне и супруга Стјепана Томаша Котроманића. Кнегиња српска Катарина Вукчић Косача васпитана је у православном духу и по православним и српским обичајима. Храбра и постојана до последњег дана свог живота. Одрекла се своје деце јер су променили верску припадност. Кнегиња српска Катарина Вукчић Косача родила је троје деце. Сигисмунд Томашевић Котроманић и Катарина Томашевић Котроманић. Име није познато за треће дете. Након пада Краљевине Босне, краљица Катарина је побегла у Италију, где је и умрла 25. октобра 1948. године. Умрла је сама и напуштена од свих. Сахрањена је у цркви Санта Мариа у Риму. Остатак живота провела је у самоћи и сиромаштву. Занимљивост кнегиња српска Катарине Вукчић Косаче је да су оба њена претка предводили српску војску у бици на Косову Пољу. Десно крило српске војске предводио је војвода српски Влатко Вуковић Косача, а средиште војске српски кнез Лазар Хребељановић.

1427. године родио му се син Владислав Херцеговић Косача. Живот му је протекао у сталном сукобу са оцем. Владислав је успео да обезбеди титулу војводе краљевине Босне. Као савезника Краљевине Босне био је у сукобу са оцем. Био је веома љут на оца јер му је војвода украо вереницу која је била уговорена за брак. Рат свог оца са Дубровником искористио је за напад на њега, тако ослабљеног и заокупљеног сукобом га је напао. Његови савезници били су краљ Стјепан Томаш, Петар Војсалић и Млетачка Република. На његовој страни била је и његова мајка Јелена Балшић.

1428. године родио му се други син Влатко Херцеговић Косача. За разлику од старијег брата, увек је био уз оца као савезник. Борио се на очевој страни и према неким сведочењима, тајно га је након смрти на коњу однео у манастир Заграђе, где га је и сахранио.

1435. умро је војвода српски Сандаљ Хранић Косача. То је био сигнал за све противнике рода Косаче да се уједине и покрену напад на територије рода Косаче. Одмах по ступању на престо, херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача суочио се са великим проблемима. Угарски краљ Сигисмунд Луксембуршки, уз помоћ свог вазалног краља Твртка II, покренуо је напад на Хум и Дријево јер је то био велики трговачки центар. У том нападу придружили су му се и Павловићи. Стари непријатељи рода Косаче. Они су били окупљени и уједињени као савезници против херцега. Нападнут са свих страна, херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача добио је помоћ плаћеничке војске и поразио непријатеље.

1346. године заувек је протерао угарског краља из Хума. Победио је босанског краља као и Павловића. Због тих победа добио је признање као наследник војводе српског Сандаља Хранића Косаче из Дубровника и Млетачке Републике. Склопио је мировни уговор са краљем Твртком II. Међутим, остао је у тихом сукобу са Павловићима све до смрти Радослава Павловића.

1437. напао је територије Павловића и заузео град Требиње, Клобук и друге територије којима су владали Павловићи. Павловићева земља је након тих напада била опустошена и опљачкана. То је био почетак пропадања моћи породице Павловић. После тога се више нису опоравили.

Турски освајачи су 1439. године напали територије рода Косаче и они су се због тога повукли из Требиња и околине.

1440. године, због дуга турским освајачима, Павловићи су постали ослабљени и лак плен за освајање. Херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача поново је искористио ситуацију и заузео Требиње, Клобук и друге градове. Охрабрен освајањима територија које су држали Павловићи, он покреће напад на Зету.

1441. заузео је горњу Зету. Територије под влашћу Црнојевића. Освајање Доње Зете није ишло лако јер је то било под влашћу Млетачке републике. Ту није било успеха.

1442. године ступио је у сукоб са Млечанима, у који се укључио кнез српски Иван Вуковић Косача, који је био незадовољан након што није добио право да преузме трон рода Косаче. Дошао је пред млетачки парламент и понудио савез са Млечанима, да би после пораза херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче преузео трон рода Косаче, које му је припадало по старини и рођењу. Бележимо његово сведочење пред млетачким парламентом.

“que l’heritage de Sandali devait lui revenir , a lui et non a Etiene”

Херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача заузео је град Бар, док су се Будва и Дриваст предали Млетачкој републици. Млечани су заузели и град Омиш и успешно одбранили Котор, тако да их више није занимао савез са претендентом на престо рода Косаче, кнезом српским Иваном Вуковићем Косачом. Тада је краљевина Босна била слаба и немоћна и била је у вазалном односу са Угарском. Због сукоба у самој Угарској, Босна је постала још рањивија. Краљ Твртко II je покушава да прода краљевину Босну Млетачкој републици, али ови преговори не успевају јер Млечани нису били заинтересовани.

1443. године краљ Твртко II је умро, а наследио га је Стејпан Томаш, ванбрачни син Остоје Котроманића. Краљ Стјепан Томаш постао је велики непријатељ херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче јер га херцег није подржао у избору за престо Босне.

1444. године Стјепан Томаш је напао и заузео Дријевски трг. Био је то велики ударац за херцега. Крећу велики сукоби. Херцег је помоћ потражио у савезу са италијанским краљем Арагона. Ђурађ Бранковић је добио српску деспотију од турских освајача. Затим је напао и заузео Сребреницу. Креће сукоб са Краљевином Босном, након чега је закључен мировни споразум.

26.05.1446. године склопљен је брак између краља Стјепана Томаша и кнегиње српске Катарине Вукчић Косаче. Био је то политички потез за смиривање тензија. Катарина је са оцем отпутовала на венчању у Милодраж код Фојнице. Тада је прихватила католичанство и одрекла се православља, које је било вера њене породице, и након венчања је прихватила религију свог супруга. Тада је закључено примирје између краља Стјепана Томаша и херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче. После тога је две године владао мир. Иваниш Павловић и Петар Војсалић су били једини који нису били задовољни тим миром.

1448. Турски освајачи напали су краљевину Босну и Хрватску. Ови напади похарали су поменуте земље и дошло је до њиховог слабљења и колапса. То резултира нападом Томе Кантакузина на Сребреницу и он заузима град. У том нападу му помаже херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача. Херцег је схватио да Босне практично више нема и окреће се својој држави, Кнежевини Херцеговини. Свестан одговорности и државности, чини последњи корак ка независности.

1450. године крунисан је у херцега у центру српског православнне духовности у Милешеви. Такође мења име из Стјепан у Стефан, што на грчком значи крунисан. Обичај је код свих српских владара био да после крунисања промене име у Стефан. То је значило коначни раскид са краљевином Босном. Пошто је поседовао Милешеву и пратио верски пут Светог Саве, узео је за себе титулу херцег од Светог Саве. Ово је јасан и недвосмислен доказ верске и националне припадности херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче. Све то нам говори да је био Србин и православац. Често је флертовао са Ватиканом из политичких разлога, али је остао искрени верник византијског учења и источне провинције. То сведоче храмови које је градио и подигао у току свог живота. Први корак који је предузео као херцег и независни владар био је отварање нових солана и тргова сољу у Суторини. Отворио је ткаонице у Новом Граду и планирао је да град Нови претвори у велику морску луку. То је изазвало бес Дубровника, који је забранио сваку трговину на њиховој земљи. Ипак је успео да одржи трговину са Венецијом. И даље је продавао сребро, олово и восак и куповао тканине.

1451. године започео је други конавлски рат. Било је неизбежно јер је дубровачко незадовољство било велико херцеговим потезима и његовом трговинском политиком. Тада је из Италије (Сијене) послата девојка која је требало да постане супруга најстаријег сина Владислава Херцеговића Косаче. Прелепа Италијанка се свидела херцегу и он је задржао за себе што ће изазвати побуну његовог сина и жене. Због сукоба са Дубровником, херцег је ослабио одбрану осталих територија.

1452. године Влатко Херцеговић Косача окупио је војску и са савезницима: Дубровником, Петром Војсалићем и краљем Стјепаном Томашем напао херцегову земљу. Сви су га заједно напали и херцег је био у великој невољи. Освојили су скоро цео Хум. Градови у долини Неретве, Вратар, Тођевац па чак и Јелеч су били освојени. У том тренутку херцег је био у великој невољи, али спасио га је сукоб између самих савезника. Дошло је до сукоба око поделе окупираних територија. Томаш је био заузет у рату са Ђурађем око Сребренице. Херцег је напао Дубровник и нанео велику штету дубровачким територијама. Међутим, све је то зауставио мир између Турске и Угарске. Тај споразум је херцегу вратио стање пре рата. Због пораза Владислав је покушао да се склони у Дубровник, али му то није било дозвољено.

1453. године умрла је његова супруга Јелена Балшић. До последњег дана била је са сином Владиславом Херцеговићем Косачом и остала непријатељ супругу.

1454. године постигнут је мировни уговор са Дубровником. Тај споразум вратио је све у претходно стање. Губитници у том споразуму били су Владислав и Павловић јер су морали да врате све освојене територије.

Године 1455. херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача оженио се Барбаром Де Паио. Из тог брака рођено је троје деце, Мара Херцеговић Косача и Стјепан Херцеговић Косача. Треће дете је умрло врло рано и нема података о његовом имену. Исте године његов син Владислав Херцеговић Косача оженио се Аном Кантакузин. Влатко Херцеговић Косача такође се оженио Маргаритом, ћерком Урлиха Цељског. Та година је била испуњена венчањима.

1458. године склопљен је мир са Стјепаном Томашем. На наговор папе, Томаш је извео акцију против патерна која је трајала две године. У тој акцији многи патерни су преведени у католичанство или протерани. Неки су побегли у херцегову земљу јер тамо није било прогона. Сам херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача био је православац и није подржавао наредбе из Ватикана.

1459. умрла му је друга супруга Барбара. Исте године догодио се велики напад турских освајача који су опљачкали Милешеву и заузели северне градове. Потом су окупирали Сребреницу, Зворник и Теочак. То су први знаци значајне и трајне окупације територије од стране турских освајача. Поучен тим, херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача пише Венецији да долази време када ће турски освајачи прождерати све владаре и територије.

1460. оженио се Цецилијом. Из тог брака није било потомака.

1461. године дошло је до новог сукоба са сином војводом босанским Владиславом Херцеговићем Косачом. Сукоби су трајали све до херцегове смрти. Владислав је тај период провео у Дубровнику. Већ средином марта 1462. године сукоб је плануо. Разлог сукоба био је тај што је херцег обећао да ће сину дати на управљање три града Острог, Сусјед и Будош. Војвода босански Владислав Херцеговић Косача затражио је помоћ турских освајача и обећао им 100.000 дуката ако ће му помоћи у нападу на оца. Они су напали војводину земљу у жељи да је опљачкају и опустоше.

1463. године догодио се први напад. Турски освајачи поделили су војску у три колоне. Део војске дат је Владиславу да нападне оца на Брезници. У тој бици херцег је поражен. Турски освајачи ушли су у Босну у месту Устиколина на реци Дрини. Ушли су у три колоне. Једна колона кренула је на север да заустави угарску војску. Средња колона је отишла у Босну и Јајце да је окупира, а јужна је дата Владиславу да победи оца. Срамотни потез херцеговог сина довео је до почетка краја Кнежевине Херцеговине. Због тога га је херцег избацио из тестамента, тврдећи да је турске освајаче довео у Херцеговину. После ових освајања места су опљачкана и пуста. Тада је херцегов млађи син Влатко Херцеговић Косача преузео вођство херцеговом војском. Постепено је очистио градове од турских освајача и вратио их под контролу херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче. Средином октобра све је враћено под контролу, па су окупирани чак и градови под контролом Павловића. Заузет је и мали град у близини Сребренице. Султан је био љут што је освојен град Кључ и кривио је херцега за пораз.

Владислав је 1464. године, у читав поступак уклањања херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче са престола, укључио и свог брата од стрица кнеза српског Адама Вуковића Косаче (мог директног претка), који је био заинтересован за преузимање престола на северним територијама у долини реке Дрине и горњег подриња. Ти преговори су се водили у Дубровнику. Према плану, Кнежевина Херцеговина требала је бити подељена на три дела. Хум би припао босанском војводи Владиславу Херцеговићу Косачи, Суторина и град Нови херцегу од Светог Саве Влатку Херцеговићу Косачи, а северне територије са градом Фочом кнезу српском Адаму Вуковићу Косачи. Планови су пропали због напада турских освајача. На крају је ипак постигнут договор између херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче и војводе босанског Владислава Херцеговића Косаче. Владислав је добио 1/4 територија које су припадале херцегу. На несрећу, дошло је до нове инвазије турских освајача 1464. године. Млађи син херцег од Светог Саве Влатко Херцеговић Косача рањен је и склонио се на територију Дубровачке Републике ради лечења и опоравка. Овога пута дошло је до огромних разарања од којих се Кнежевина Херцеговина никада није опоравила.

1465. године дошло је до новог напада у којој су девастирани северни градови као што су Самобор, Фоча, Горажде, Устиколина. Током напада на Фочу, заробљен је и кнез српски Сладоје Вуковић Косача. После тога је његов човек Радин у Дубровнику уплатио новац за кнежеву слободу и откуп. Херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача, повукао се на јужне територије у Суторину и град Нови, где је провео последње дане. Војвода босански Владислав Херцеговић Косача са сестром, краљицом Босне Катарином Котроманић крио се од турских освајача на острву Мљет. На његов позив освајачи су му притекли у помоћ, али су га преварили и напали. Свестан свог пораза, покушавао да сакрије и спаси породицу.

У марту 1466. године херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача се разболео и умро. Земљу је поделио синовима Влатку и Стјепану. Херцег од Светог Саве Влатко Херцеговић Косача бранио је Нови до 1483. године, али је ипак поражен. После пораза повукао се на острво Раб, где је и умро 1489. године. Трећи син херцег од Светог Саве, Стјепан Херцеговић Косача, постао је вазал турских освајача, напао свог брата, херцега од Светог Саве Владислава Херцеговића Косачу, и победио га. Окупирао је Кнежевину Херцеговину и то је био крај Кнежевине Херцеговине. Иронија судбине је да су Косаче поразили сами себе и угасили Кнежевину Херцеговину.

ДОКУМЕНТАЦИЈА: