Самобор

Утврђени град Самобор изграђен је као погранични град српског рода Косаче у сврху заштите Кнежевине Херцеговине. Смештен је на стеновитом врху Боровске планине изнад реке Јањине која се улива у реку Дрину. Име је добио по усамљеном боровом дрвету које је расло на тој литици. Самобор је пружао могућност контроле подручја око тврђаве.

Име: Самобор

Локација: Ново Горажде (Република Српска)

Намена: Гранична тврђава и царинска контрола

Година изградње: 1397

Градитељи: род Косаче (војвода српски Сандаљ Хранић Косача)

Година уништења: 1465

Тврђава Самобор изграђена је као утврђење граничног и царинског типа и никада се није развила у трговачки град. Њена сврха је била контрола трговачких путева који су пролазили кроз Кнежевину Херцеговину. Изградио ју је род Косаче, на челу са војводом српским Сандаљем Хранићем Косачом. То је највећа тврђава рода Косаче која се простирала у дуђини на скоро 400 метара и ширини око 350 метара. Такође је служила као летња резиденција рода Косаче. Род Косаче је тамо боравио лети и одмарао се у том периоду. Постоје историјски документи који потврђују да је тамо лечен војвода српски Сандаљ Хранић Косача. Град је био окружен дебелим зидовима са источне, јужне и северне стране. Западна страна била је заштићена стрмим литицама. Заузимала је површину од готово једног хектара. На самом врху налазила се кула висока 18 метара са које се могао видети велики простор. Контрола долине реке Дрине и Јањине, као и трговачких путева. Тврђава Самобор је најбоље очувана средњовековна тврђава рода Косаче у Републици Српској, иако је и сама у веома лошем стању. Једини приступ тврђави је могућ са југозапада, неприступачним средњовековним путем, долином реке Јањине.

Први спомен Самобора налази се у дубровачким документима 13.01.1423. године. Наводе се имена дубровачких посланика који су посетили војводу српског Сандаља Хранића Косачу. После тога се врло ретко помињу у сврху трговачких повеља.

1435. године, након смрти војводе српског Сандаља Хранића Косаче, тврђаву је наследио херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача. Утврђени град Самобор постаје његова омиљена летња резиденција.

19.02.1444. године у повељи арагонско-напуљског краља Алфонса V помиње се као један од градова који припадају роду Косаче под влашћу херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче. У повељи су наведени поседи и градови којима влада херцег. У питању је признавања државе Кнежевине Херцеговине.

20.01.1448. У повељи римског краља Фридриха III помиње се као један од градова којим је влада род Косаче на челу са херцегом. Ово је признање независности Кнежевине Херцеговине од стране Рима.

Тврђава се састојала од четири дела:

Југозападни део је припадао улазној зони тврђаве. Читавим простором управљала је висока тространа кула са зидовима дебљине 1,8 до 2,1 метара. Уз источну страну се налази бедем који се пење на североисток. Дебљина бедема је 1,5 метра. На том бедему се налази капија одакле воде стрми путеви који су дугачки до 400 метара.

Источни део је изузетно неприступачан јер има стрме литице и вертикалне литице на три стране. На западу је тврђава била заштићена капијом на којој је била смештена стража. Постојао је и природни усек погодан за изградњу дрвених зграда, кућа за војнике. Дрвене зграде су се временом срушиле. Истурене тачке северне стране имале су урезана стражарска места у живим стенама. Остаци тих стражарских места су још видљиви. Постојала је још једна централна капија која је штитила средишњи део тврђаве. Данас више не постоји. Постоје само остаци темеља централне капије. Централна капија имала је две куле високе 8 метара, на којима је била смештена стража.

Централни део обухватао је простор око српске православне цркве, која се налазила 20 метара од улаза. Црква је саграђена за време војводе српског Сандаља Хранића Косаче. Уништена је након доласка турских освајача. У овом делу су изграђене четири камене столице, које су уклесане у живу стену. Налазе се уз пут за горњи део града. Сва четри стражарска места била су окренута у супротним смеровима како би се са њих могла контролисати околина. На самом врху је сачувана централна кула висока 18 метара. Међутим, временом се и она срушила и камење је завршило у клисури реке Јањине.

Јужна тврђава налази се 150 метара јужно од централне висоравни. Са средишњим делом била је повезана бедемом изломљених линија, који је био прилагођен терену. На дну су остаци две куле које су се временом срушиле. Имала је четири зида, али временом су се срушили и завршили у клисури реке Јањине.

10.03.1466. године у писму херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче, које је упућено у Дубровник, наводи се да су град Самобор освојили турски освајачи и да више није под његовом влашћу. То је трговачка преписка са Дубровником ради дефинисања царинских прописа.

Након освајања од стране турских освајача, физиономија тврђаве се донекле променила. Српска црква је уништена и на темељима је саграђен храм друге религије. Тврђава је напуштена 1832. године. Након тога служила је као затвор све до окупације ових подручја од стране аустроугарских освајача, када је коначно и напуштена.

ДОКУМЕНТАЦИЈА: