Иван Вуковић

Кнез српски Иван Вуковић Косача. Господар горњег Подриња и целе Херцеговине. Српски витез и бранилац Кнежевине Херцеговине. Члан племенитог српског рода Косаче. Отац кнеза српског Адама Вуковића Косаче.

.

Година рођења: 1403

Место рођења: Фоча

Име оца: кнез српски Вук Хранић Косача

Име мајке: непознато

Супруга: непозната

Потомци: кнез српски Адам Вуковић Косача

Религијска припадност: православни хришћанин

Година смрти: 1473

Кнез српски Иван Вуковић Косача (мој директни предак) рођен је 1403. године у Фочи као први син кнеза српског Вука Хранића Косаче. Мајчино име је непознато. Претпоставља се да први брак кнеза српског Вука Хранића Косаче није правилно склопљен у цркви и по правилима Српске Православне Цркве. Као резултат тога, кнезу српском Ивану Вуковићу Косачи ускраћено је право на престо рода Косаче. Млади кнез је рођен у племенитом роду Косаче као најстарији мушки потомак у генерацији. По старини је био први за наследство трона. Његов отац је био најмлађи и самим тим најслабије котиран у хијерархији рода Косаче. Био је задужен за бригу о северним територијама и долини реке Дрине у вези са фочанским крајем. Млади кнез српски Иван Вуковић Косача одрастао је уз оца, кнеза српског Вука Хранића Косачу, од кога је научио вештине ратовања и владања. Када се 1405. године родио његов млађи брат, кнез српски Сладоје Вуковић Косача, мајка им је умрла на порођају и због тога се његов отац врло брзо оженио другом женом, Јеленом Вукчић.

Верска припадност кнеза српског Ивана Вуковића Косаче била је недвосмислено православна хришћанска вера. У прилог томе иду и чињенице да је током свог живота кнез српски Иван Вуковић Косача помагао свом брату од стрица, херцегу од Светог Саве Стефану Вукчићу Косачи, у подизању многих споменика, храмова и многих ктиторских дела. Кнез српски Иван Вуковић Косача познат је као наручилац израде најпознатије иконе у Херцеговини, Богородице са Исусом. Икону је у Маинама код Будве насликао познати сликар Тудор Вуковић. Икона је ремек-дело и била је културно благо Херцеговине до 1992. године, када је украдена током грађанског рата у Босни, и од тада јој се губи сваки траг.

Икона је осликана на позадини од две липове даске повезане двема летвицама. Димензије иконе су 55x69x3,5 цм. Сам оквир иконе је означен бојом тако да икона нема подигнуте ивице што је чини посебном. Иконописац је насликао Богородицу која држи Исуса Христа. Исус једном руком благосиља, а другом држи свитак. Десна рука је насликана у духу источно-византијске иконографије. Исус је обучен у марифон са златним порубом и звездама на икони, хитон и химатион Христа са конвенционалним потписима и ставови фигура у потпуности су у знаку православне иконографије Богородице Одигитрије. На икони се препознаје и утицај руске иконографије.

1419. године први пут се као сведок повеље помиње кнез српски Иван Вуковић Косача. С обзиром на то да се тада пунолетство рачунало са 14 година, кнез је у то време без сумње био пунолетан. Био је старији од брата од стрица херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче. У време писања повеље имао је 16 година. Повељу је сачинио војвода српски Сандаљ Хранић Косача и послао је у Дубровник у вези с продајом дела Конавали који је припадало роду Косаче. У повељи се помиње кнез српски Иван Вуковић Косача, у којој се као кнез заклиње да ће поштовати одлуку свог стрица да прода Конавле и преда права Дубровнику на коришћење.

У повељи се наводи да су кнез српски Иван Вуковић Косача и остала властела. Повељу потврђују војвода српски Сандаљ Хранић Косача, кнез српски Вукац Хранић Косача и кнез српски Вук Хранић Косача. Повељу потврђују висеђим печатима и потписима. Повеља је сачињена 24. априла 1419. године у Соко граду на Шћепан Пољу.

1420. године кнез се у млетачким документима помиње као кнез и синовац војводе српског Сандаља Хранића Косаче. Исте године 30.05.1420. године се такође помиње у истој вези, као део властеле која потврђује валидност документа о продаји дела Конавали Павловића Дубровнику. Кнез српски Иван Вуковић Косача наводи се као сведок повеље и заклиње се валидношћу продаје. Тада још увек није имао свој печат јер је његов отац, кнез српски Вук Хранић Косача, још увек је био жив и није имао право на печат рода Вуковића. До смрти оца, кнеза српског Вука Хранића Косаче, млади кнез је био први избор за преузимање престола рода Косаче. Тако је наведен у хијерархији рода Косаче. Доказ томе је да је кнез српски Иван Вуковић Косача имао титулу кнеза већ 1419. године, а херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача ту титулу добио је тек 1429. године. Иза процеса опструкције преузимања престола од стране кнеза српског Ивана Вуковића Косаче, стајао је Стефанов отац, кнез српски Вукац Хранић Косача, који је радио у корист свог сина и преузимања престола, што је на крају и успео. Ово се посебно појачало након смрти оца, кнеза српског Вука Хранића Косаче. Тада је кнез српски Вукац Хранић Косача преузео поседе свог брата и изразио сву своју бахатост. Није неважно ни то што је за живота покушао да збаци са престола војводу српског Сандаља Хранића Косачу. Доказ за то су писма која је слао у Дубровник и где је тражио подршку од Дубровника за смену војводе. Тражио је јасну подршку уклањању војводе српског Сандаља Хранича Косаче са престола рода Косаче и сврставање Дубровника на његову страну што су они наравно и одбили.

1424. године умире кнез српски Вук Хранић Косача и кнез српски Иван Вуковић Косача преузима вођство над кућом Вуковић Косаче. Тада је сматран водећим кнезом у кући Вуковића. Преузео је територије око Фоче као и град Фочу. Доње поље у граду Фочи, које је по доласку турских освајача добило име Иванов Махала по кнезу српском Ивану Вуковићу Косачи. Постоје историјски документи тадашњих турских освајача и попис становништва из 16. века који то потврђују. Од оца је наследио и град Устиколина са Цвилин Пољем, које се у народу звало и Вуково Поље по оцу, кнезу српском Вуку Хранићу Косачи. Пошто је фигурирао као престолонаследник, кнез српски Иван Вуковић Косача, подучаван је вештини владања и ратовања. Међутим, након смрти његовог оца долази тежак период за његов статус у хијерархији рода Косаче. У потпуности се елиминише из комбинација за заузимање трона. Захваљујући стрицу положај му постаје тежак и он ће читав живот покушавати да исправи неправду и преузме трон рода Косаeа. Са ове временске дистанце може се рећи да је његов неуспели покушај преузимања престола био велики губитак за сам род Косаче, јер ће се под вођством херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче, род се уништити због међусобних борби . Ароганција самог херцега огледа се у сукобу са сопственим сином, који нам показује погрешан пут којим су кренули херцег и цела његова грана рода Косаче.

15.07.2024. године војвода српски Сандаљ Хранић Косача извршио је нови депозит у дубровачкој ризници и кнез српски Иван Вуковић Косача помиње се као један од наследника тог депозита и вођа једне од четири куће Косаче. До тада су постојале три куће Косача, али је интригантном способношћу стриц, кнез српски Вукац Хранић Косача избацио из могућности да преузме трон рода Косаче и пребацио га у шири круг (четири куће рода Косаче) где му није било место пошто је био у директној крвној вези за разлику од других кућа Косача. Депозит који је тада положен износио је 16.562 дуката и 322 либре сребра. 10. новембра 1429. године положено је додатних 3.000 нових дуката.

У депозиту војводе српског Сандаља Хранића Косаче из фебруара 1431. године, који је износио 6758 дуката, 131 литар сребра и 4266 перпера, године помиње се кнез српски Иван Вуковић Косача. Овај депозит одражава још лошији положај у хијерархији рода Косаче за кнеза српсог Ивана Вуковића Косачу. У тестаменту наводи се да војвода српски Сандаљ Хранић Косача пола свог депозита оставља кнезу српском Вукцу Хранићу Косачи и његовим мушким потомцима а друга половина депозита другом делу Косача.

У фебруару 1433. године, у последњем депозиту војводе српског Сандаља Хранића Косаче, који је био после смрти кнеза српског Вукца Хранића Косаче, ствари су кренуле још горе за кнеза српског Ивана Вуковића Косачу. У том депозиту сав залог остаје херцегу до Светог Саве Стефану Вукчићу Косачи, а само у случају смрти њега и његових мушких наследника депозит добијају остале куће Косача. Тамо се као условни наследник помиње кнез српски Иван Вуковић Косача. Схвативши да је изигран, био је врло незадовољан, што је резултирало самовољом и разбојништвом његових људи на подручју града Фоче. Сам војвода српски Сандаљ Хранић Косача није могао да заустави то дивљање и самовољу. Дебели крај извлачили су дубровачки трговци који су трпели тај терор и пљачке. Све то нам говоре жалбе Дубровника самом војводи. После очеве смрти, кнез српски Иван Вуковић Косача наследио је очеву војску на северу. Њихова имена знамо из описа његовог оца, кнеза српског Вука Хранића Косаче.

Радослав Немио, Вукота Обрадовић, Прибиња Мирушић, Милат Милчиновић, Радослав Другалиновић, Божидар Другалиновић, Радовац Милатовић, Стојко Ратковић и Добрило Радосињић и други. Углавном су били из фочанског краја.

15.03.1435 године умро је војвода српски Сандаљ Хранић Косача и херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача постао је владар трона рода Косаче. Преузимању титуле и устоличењу присуствовао је и сам кнез српски Иван Вуковић Косача. Свестан неправде која му је нанесена, повлачи се на север у Фочу. Ту су његова имања и његова војска. Фоча је у време Косача била отворени трговачки град. У њему су Косаче формирале културно и духовно средиште. Тамо су основали и Православну Богословију. Школа веронауке и духовног развоја. Кнез српски Иван Вуковић Косача био је велики верник и побожни православни хришћанин. Његов унук Марко Дабро-босански постаће први владика који говори српски језик и који је из тих крајева отишао на службу у Цариград, где је службовао до 1532. године.

12.04.1437 У дубровачким документима помиње се кнез српски Иван Вуковић Косача. Реч је о потврдама о повлачењу депозита које је депоновао војвода српски Сандаљ Хранић Косача. Кнез је подигао депозит у вредности од 1640 дуката, 15 фунти сребра и 260 перпера. Он и његов брат подигли су депозит који им је оставио војвода српски Сандаљ Хранић Косача. Били су врло неправедно смештени у положај нижег реда међу четири куће Косача, иако је сам кнез српски Иван Вуковић Косача био најближи сродник херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче.

Кнез српски Иван Вуковић Косача био је брат од стрица, херцега од Светог Саве, Стефана Вукчића Косаче. На икони у цркви Светог Јована Крститеља на Шћепан Пољу насликани су један до другог. Ово је јасан доказ њихове братске повезаности.

1442. године у млетачким историјским документима налазимо помињање кнеза српског Ивана Вуковића Косаче. То је период пре рата на подручју Котора. Историјски документи кажу да је кнез српски Иван Вуковић Косача говорио пред млетачким парламентом у жељи да склопи савез са Млетачком републиком. Тежње су му биле да у савезу с њима збаци брата од стрица са престола, а он преузме трон рода Косаче. То право на престо припадало му је рођењем и по старини. Свестан да то не може сам јер је на северу имао мањи број војника у служби у односу на херцегову војску, ступио је у савез са Млетачком републиком. Бележимо његово сведочење пред Млетачким сенатом. Млечани су били свесни да је рат са херцегом неизбежан.

Videtur velle nobis inferre guerram – изјава млетачког сената

Позван је пред сенат да представи своју понуду за савезништво. То се догодило крајем јула 1442. године. У Италију је дошао путујући кроз данашњу Албанију, што је за њега био сигуран пут. Пред сенатом је рекао да је наследство војводе српског Сандаља Хранића Косаче требало да припадне њему, а не херцегу од Светог Саве Стефану Вукчићу Косачи.

Que l’heritage de Sandali devait lui revenir, a lui et non a Etiene – изјава кнеза српског Ивана Вуковића Косаче пред сенатом Млетачке Републике

Током даљих преговора залаже се за заједнички напад на херцегову војску, а за то је спреман да заједно са млетачком војском и његовом војском, нападне је на подручју Котора и збаци са трона рода Косаче свог брата од стрица.

A combattre ce dernier s’il etait envoye a Cattaro – изјава кнеза српског Ивана Вуковића Косаче пред млетачким сенатом

Постигнут је договор и он се придружио војсци са снагама које су требале да зауставе херцега у нападу на Котор. За то је добио потребна средства за путовање, која су износила 25 дуката за путне трошкове плус редовни месечни приход који би му се исплаћивали у Котору. Читав процес је убрзан, па је 27. јула 1442. год. упућен у Котор преко Албаније. Да би процес текао брже, његове уплате повећане су на 50 дуката.

Ut presto vadat ad illas partes Albanie. Que facere obtulit contra dictum comitet Stephani.

Међутим, ствари на терену су се брзо промениле, па се до тренутка када је кнез са војском стигао у Котор, ситуација за херцега погоршала. Херцег је изгубио два града, Бар и Омиш, а након тога и доњу Зету са Пољицама. Све ове околности утицале су на Млечане да могу да промене тактику и откажу савез са кнезом. Тако је кнез српски Иван Вуковић Косача пропустио прилику да збаци са трона Косача, свог брата од стрица херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче. Дошао је период који није ишао на руку кнезу. Стабилна и снажна херцегова владавина није му дала прилику да покуша да га свргне са престола. Почетак сукоба између херцеговог сина Владислава и самог херцега отворио је ту могућност, али се то ипак није догодило. Кнез српски Иван Вуковић Косача владао је северним територијама са својим сином Адамом јер је у међувремену са братом херцегом од Светог Саве Стефаном Вукчићем Косачом склопио договор. Тај споразум је подразумевао аутономију кнежевих територија под херцеговом круном. Тај период је трајао пуних 20 година. Кнез српски Иван Вуковић Косача имао је проблема са упадима турских разбојника који су терорисали северне територије. Морао је да заштити долину Дрине од пљачкаша.

Султан Мехмед II је 1463. године започео процес освајања северних територија и Подриња. Почетком лета покренуо је ратни поход, а потом се одиграла једна од две велике битке између турских освајача и војске кнеза српског Ивана Вуковића Косаче под круном херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаца. Битка се одиграла у селу Јошаница (Фоча) на десној обали реке Јошанице. Током те битке, много војника је убијено са обе стране. Северне територије чувала је војска кнеза српског Ивана Вуковића Косаче. О томе сведочи угарски витез и историчар Мирон Зарзицки, који наводи да је много витезова убијено са обе стране. На кнежевој страни погинуо је чувени јунак Ивко. Сахрањен је у Цвилин Пољу код Устиколине. Ту је и његов гроб, а камен изнад гроба зове се Ивков камен. Јунака Ивка убио је турски војвода који је предводио турске освајаче. Током битке био је тешко рањен, па је Ивко покушао да побегне и спаси живот, али га је војвода јурио до Цвилин Поља, где га је и убио. Тај турски војвода вратио се у битку код Јошанице након што је убио Ивка, али је и сам убијен од кнежевих војника. На његовом гробу и камену су урезани мач, топуз и стрела, а изнад гроба, и данас постоји извор воде за пиће. Данас се на том месту налази старо турско војно гробље са споменицима војног типа. Храбри кнежеви војници одупрли су се освајачима и зауставили продор војске према граду Фочи. Изнад те реке Јошанице у селу Владикови, кнежева породица ће формирати „Стару кућу“ која ће постати и остати њихов дом до данас. Близина реке Дрине и рода Косаче остаће нераскидива веза до данас. У том селу Владикови из те „Старе куће“ потекао је и мој отац.

Село Владикови се налази у општини Фоча (Република Српска). Удаљено је 5 километара од града Фоче.

Други сукоб две војске догодио се у селу Пресјеци (Устиколина) исте године. Кнез српски Иван Вуковић Косача окупио је војску са херцегом од Светог Саве Стефаном Вукчићем Косачом, у покушају да заустави продор турских освајача у Кнежевину Херцеговину. Битка се одиграла на падини на брду Пресјеци. Током битке војска Кнежевине Херцеговине претрпела је тежак пораз и то је био знак почетка нестанка Кнежевине Херцеговине. Војска је била практично пресечена и народ је то место звао Пресјека. У том сукобу је страдао и сам Турхани-Емин, којег је султан именовао да води ту војску и управља том територијом. О томе сведочи велики број споменика војног типа са уклесаним војним знацима на надгробним споменицима.

1464. године постало је јасно да јсе Кнежевина Херцеговина неповратно гаси, па је кнез српски Иван Вуковић Косача поново покренуо акцију спасавања владавине на северним територијама око реке Дрине. Тада је на сцену ступио његов син, кнез српски Адам Вуковић Косача (мој директни предак). Постоје историјски записи да је боравио у Дубровнику 1464. године и преговарао о подели кнежевине са рођацима војводом босанским Владиславом Херцеговићем Косачом и херцегом од Светог Саве Влатком Херцеговићем Косачом. Њих тројица сложили су се да Кнежевину Херцеговину поделе на три дела. Владислав би добио Хум, Влатко територије око Новог и Оногошта, а Адам Фочу и поседе око реке Дрине до утврђеног града Самобора. Међутим, све те планове уништиће турски освајачи, који поново нападају и заузимају део по део територије, овог пута неповратно.

Турски освајачи, предвођени босанским санџакбегом Иса-бегом Исхаковићем, напали су 1465. године град Фочу. То је било у јуну почетком лета господњег. Била је то врло тешка битка са пуно жртава. У том сукобу млађи брат кнеза српског Ивана Вуковића Косаче се борио на страни Кнежевине Херцеговине. У том сукобу кнез српски Сладоје Вуковић Косача је заробљен и пада у турско ропство. Постоје историјски документи из Дубровника да је том приликом један од кнежевих људи, Радин у Дубровнику, морао да плати откупнину у злату и сребру за слободу кнеза српског Сладоја Вуковића Косаче.

Unam centuram argenti in casu quo dictus ser Nicola de Palmotta leiberaret de manibus Tuchorum Sladoe Vuchouich – цитат из дубровачких докумената

Резултат тога било је пуштање кнеза српског Сладоја Вуковића Косаче, који је, упркос откупнини, променио веру. За разлику од њега, кнез српски Иван Вуковић Косача остаје веран својој вери и традицији, ризикујући свој живот и животе своје породице у даљим сукобима.

1466. године бележимо наступ кнеза српског Ивана Вуковића Косаче као сведока у судском спору. Све нам то показује да је Кнежевина Херцеговина и након 1465. године функционисала као правна држава. Међу четворицом поротника у тој парници помиње се и наш кнез српски Иван Вуковић Косача.

Ivano Vocovich, Stiepan Zemerovich, Tvrtcho Iamomet et Pavao Varadich. 15.05.1466 године. Парница из дубровачког архива.

08.02.1472. године у Фочи одржано суђење у спору Дубровачке државе и наследника херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче. Његови синови, херцег од Светог Саве Влатко Херцеговић Косача и кнез српски Стјепан Херцеговић Косача, повели су спор пред судом у вези наследства. Спор је поведен пред кадијом херцеговачког вилајета, а пресуду је прочитао Хамзабег, управник херцеговачког вилајета. Спорни дуг од 19.000 дуката, који су потраживали херцегови синови од Дубровника је вођен пред судом, а заступали су их њихов стриц, кнез српски Иван Вуковић Косача са својим сином кнезом српским Адамом Вуковићем Косачом. Из ранијих историјских докумената познато је да су братске и родбинске везе Адама, Влатка, Владислава и Стјепана биле добре, што се види и из овог историјског документа. У процесу суђења кнезу српском Ивану Вуковићу Косачи су помагали и кнезу Радивој и дијак Радован. Коначна пресуда је изречена 8. фебруара 1472. године, где је стајало да Дубровник није дужан да исплати дуг херцеговим синовима. Нажалост, политичке игре између Дубровника и турске империје дошле су до изражаја у новонасталој ситуацији. Кнежевина Херцеговина је нестајала и више није била важан политички фактор на Балкану.

У Фочи је 1473. године је умро кнез српски Иван Вуковић Косача. Претпоставља се да је тајно сахрањен у близини старе цркве Светог Николе у ​​Фочи. Близу темеља обновљене новог храма Светог Николе у ​​Фочи. Иза њега је остао син, кнез српски Адам Вуковић Косача, који ће наставити стабилну мушку линију рода Косаче (Вуковић) и испоставиће се као једином виталном граном рода Косаче до данас.

ДОКУМЕНТАЦИЈА: