Соко
Утврђени град Соко био је главни град српског рода Косаче. Налази се на Шћепан Пољу. Изграђен је у другој половини 14. века за време владавине војводе српског Влатка Вуковића Косаче. За његову изградњу био је задужен војвода српски Храна Вуковић Косача. Његово проширење настављено је у 15. веку, где су изграђени цистерна за воду и сигурносни тунели.
Име: Соко
Локација: Шћепан Поље (Црна Гора)
Намена: престолни град
Година изградње: друга половина XIV века (око 1370. године)
Градитељи: род Косаче (војвода српски Храна Вуковић Косача)
Година уништења: 1466. година
Град се налази на брду изнад Шћепан Поља на кречњачком терену. На јужној страни град је био заштићен природним гребеном, док је на североисточној страни био окружен великим тврдим и дебелим каменим зидовима. Уграђени подземни тунели и волти остали су још видљиви. На врху тврђаве уклесане су две камене столице. Урезани су у живу стену и са тог положаја се пружа фантастичан поглед на ушће реке Пиве и Тару, које заједно чине реку Дрину. Можемо слободно рећи да је род Косаче био и остао генетски повезан са реком Дрином и да је нико од агресора (турски освајачи, аустроугарски освајачи и комунистички освајачи), није успео да одвоји од реке Дрине.
Соко Град и Градина налазе се на простору између две реке Пиве и Таре. У подножју Соко града изграђене су две цркве као ктиторски дела рода Косаче. Прву је саградио војвода српски Сандаљ Хранић Косача.
Црква Светог Стефана на Шћепан Пољу
Другу цркву је саградио херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача.
Манастир Заграђе са црквом Светог Јована Крститеља на Шћепан Пољу
Историчар Константин Јиречек написао је да је Соко град био престолни град рода Косаче и да су тамо углавном боравили лети. Такође у том топлом периоду боравили су и у утврђеном граду Самобору у близини трговачког града Горажда, као и на Козману у близини трговачког града Фоче. То су биле три летње резиденције. Све три су изграђене уз реку Дрину.
Соко град се први пут помиње у повељи упућеној Дубровнику 24. јуна 1419. године. Тада су у Соко граду племићи Кнежевине Херцеговине положили заклетву како би признали продају Конавли Дубровнику. Тог датума у Соко Граду изјаву су дали војвода српски Сандаљ Хранић Косача (владар трона рода Косаче), кнез српски Вукац Хранић Косача, кнез српски Вук Хранић Косача (мој директни предак). Заклетву су још дали племство: кнез Радивој Стрипковић, кнез Радосав Стрипковић, кнез Радич Стрипковић, кнез Обрад Хлапомирић, кнез Влатко Обрадовић, кнез Иваниш Остојић и кнез српски Иван Вуковић Косача (син кнеза српског Вука Хранића Косаче и мој директни предак).
30.05.2014. године написана је друга повеља у Соко граду. Тамо је потврђена продаја породице Павловић њиховог дела Конавала. Такође се наводи да се род Косаче слаже са продајом Павловићевог дела Конавли Дубровачкој републици. Сведоци повеље помињу се истим редоследом као и у претходној повељи из 1419. године.
У Соко град је 1424. године дошао познати мајстор за камен Новак Прибинић. Позван је да сагради цистерну за воду, јер је већ у том периоду град функционисао као престолни град и била му је потребна инфраструктура.
1426. године изведени су радови и изграђени су сигурносни тунели утврђеног града. Ископава се и руда метала која је касније коришћена за израду оружја. Ископавали су се олово, бакар и цинк. Све радове надзирао је и водио дубровачки мајстор за камен Радиша Богетић.
У подножју Соко града развио се трговачки град Шћепан Град, у коме су живели рудари, војници, трговци и добављачи утврђеног града. Војвода српски Влатко Вуковић Косача често је боравио у Соко Граду. Након што је војвода српски Сандаљ Хранић Косача заузео трон рода Косаче, команду над градом преузео је његов средњи брат, кнез српски Вукац Хранић Косача. Припремајући сина за будућег владара, дао је сину име Стефан, што на грчком значи венац и круна. Заједно значе крунисан. Сви српски владари средњег века добијали су име Стефан, тако да се род Косача није разликовала у том обичају.
Град Соко био је раскошан и богат град. Украшен религиозним хришћанским православним реликвијама. Прави процват град је доживео 1411. године, када је тамо стигла ћерка српског кнеза Лазара Јелена Лазаревић. У то време она је била врло образована жена. Била је писмена и много је улагала у књиге и писану реч. Такође је била велика верница у хришћанској православној провијенцији. Ту је израђена златна икона Пресвете Богородице украшена бисерима, драгим камењем и мраморјем. Ту су прављени пехари од злата и других племенитих метала. Ту је стварао уметничка дела познатији мајстор злата Рамбот Вацхтер из Брижа. Направио је најлепши накит који је Јелена носила, као и остали дворани. Јелена је волела да пише поезију. Књиге које је написала украшавао је мајстор Рамбот својом уметничком руком.
1434. године написан је захтев граду Дубровнику за дозволу изградње православне цркве, јер је у самом граду живело много верника хришћанске православне провијенције. Дубровник је одбио захтев с образложењем да је за то потребна папина дозвола. Све ово нам говори колико је војвода српски Сандаљ Хранић Косача био посвећен православној религији и окренут византијској култури.
Постоје сведочења да је након смрти херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача тајно сахрањен у подножју Соко Града, у манастиру Заграђе. Постоје тврдње да га је син херцег од Светог Саве Влатко Херцеговић Косача, тајно пребацио на коњу из Новог у манастир и тамо тајно сахранио. У томе су му помогле само најпоузданије слуге.
Турски освајачи су 1466. године напали Пиву и подручја око Пиве, као и само Шћепан Поље. За одбрану града био је задужен кнез Радоје. У преговорима је предао град, а као награду турски освајачи су му дали поседе. Соко град је остао историјско место и главни град рода Косаче све до доласка турских освајача који су га уништили након освајања.
ДОКУМЕНТАЦИЈА: