Косаче

Српска владарска породица род Косаче владала је подручјем Херцеговине и горњег Подриња у периоду од средине 14. века до краја 15. века. Родоначелник рода Косаче био је војвода српски Вук Косача, војсковођа српског цара Душана Силног. Вук Косача стекао је титулу војводе српског на двору српског цара Душана и предао је потомцима.

Година настанка рода Косача: 1350

Матични поседи: регион Рудина

Престолно место: село Косаче и град Соко

Име родоначелника: војвода српски Вук Косача

Религијска припадност рода: православни хришћани

Чланови рода по старини:

Војвода српски Вук Косача

Војвода српски Влатко Вуковић Косача

Војвода српски Храна Вуковић Косача

Војвода српски Сандаљ Хранић Косача

Кнез српски Вукац Хранић Косача

Кнез српски Вук Хранић Косача

Кнез српски Иван Вуковић Косача

Херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача

Кнегиња српска Теодора Вукчић Косача

Кнез српски Сладоје Вуковић Косача

Кнез српски Адам Вуковић Косача

Кнегиња српска Катарина Вукчић Косача

Војвода босански Владислав Херцеговић Косача

Херцег од Светог Саве Влатко Херцеговић Косача

Херцег од Светог Саве Стјепан Херцеговић Косача

Кнегиња српска Мара Вукчић Косача

Кнез српски Марко Вуковић Косача

Кнез српски Вук Вуковић Косача

Владавина рода Косаче трајала је пуне 133 године са територијалним променама, почевши од малих поседа око реке Дрине на подручју Рудина и села Косаче па до целе Херцеговине и горњег Подриња.

Верска припадност рода Косаче била је без сумње православна хришћанска вера. На то указују историјски документи као и упражњавање православних хришћанских верских обичаја рода Косаче пред велике битке. Пре битке на Косову Пољу војска, као и сам војвода српски Влатко Вуковић Косача, причестили су се у цркви Светог Архангела Михаила у Мекој Груди. У прилог тој тврдњи иде и чињеница да је за свог живота војвода српски Сандаљ Хранић Косача подигао многе споменике, храмове и финансирао многа православна хришћанска ктиторска дела. Изградио је себи храм-гробницу, цркву Светог Стефана на Шћепан Пољу. Његов синовац херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача, крунисан је у српском православном манастиру Милешеви и узео је титулу херцега од Светог Саве. Храмови које су саградили Косаче током своје владавине недвосмислено указују на православну хришћанску опредељеност.

Црква Светог Стефана на Шћепан Пољу. Манастир Заграђе са црквом Светог Јована Крститеља на Шћепан Пољу, црква Светог Георгија Сопотница у Копачима, манастир Успења Пресвете Богородице у Добруну, манастир Савина у Херцег Новом, црква Светог Саве у Херцег Новом, Црква на Подима изнад Херцег Новог, Црква Свете Тројице у Кутима изнад Зеленике, Црква Светог Луке у Смоковцу изнад Рисна.

Године 1350. српски цар Душан Силни, након што је заузео већи део Босне и постао господар Босне, као награду за територије освојене у његовим ратовима, доделио је поседе у Рудинама, свом српском витезу, војводи српском Вуку Косачи. После освајачких ратова војвода српски Вук Косача вратио се на своје изворно имање и формирао војводски род Косаче. По повратку на изворне поседе, одакле је и потекао, као син ситног феудалца, војвода српски Вук Косача добио је цело подручје Рудина са околним селима. Војвода је за најпогодније место за формирање престонице изабрао село Косаче у долини реке Дрине. Можемо слободно рећи да је ово подручје било језгро рода и подстицај за даља територијална проширења. У периоду од 1350. до 1359. године, војвода српски Вук Косача добио је два сина и формирао и дефинисао темеље и устројство рода Косаче.

Године 1355. смрћу српског цара Душана и повлачењем војске из Босне, војвода српски Вук Косача склопио је договор са босанским баном о сарадњи. Споразум укључује признавање титуле војводе српског и могућност наслеђивања титуле његових потомака. Дакле, после смрти војводе српског Вука Косаче, титулу војвода српски наследили су његови синови, војвода српски Влатко Вуковић Косача и војвода српски Храна Вуковић Косача. Титулу ће даље преносити на будућа покољења.

1359. године умро је војвода српски Вук Косача и на његово владарско место ступа његов најстарији син, војвода српски Влатко Вуковић Косача. Добио је заслужени положај војводе на двору краља Босне и врло независан положај у управљању његовим територијама. Као врло храбар и способан витез, војвода српски Влатко Вуковић Косача ће са краљем Босне поћи на територијална проширења и освојити их.

1373. до 1377. године уследило је велико ширење територије, коју је у име краља, али за свој рачун, освојио војвода српски Влатко Вуковић Косача. Проширења су ишла на исток, на југ и на запад. Источне границе проширене су у долини реке Дрине на том подручју све до Полимља и Милешеве. Јужне границе проширене су на рачун Балшића, од којих је освојио поседе Травуније. Проширење територије око реке Дрине до места Бродар. Источна освајања и проширења дешавала су се у Полимљу (Милешева) све до реке Лим. Јужно ширење догодило се на подручју Зете до града Новог и жупе Драчевице. Кнежевина се проширила на већи део Хума. Санковићи око Конавала и Павловићи око Требиња добили су мале територије. Војвода српски Влатко Вуковић Косача се није ширио на рачун својих савезника, већ је у освајањима ширио своје територије, тако да су Павловић и Санковић били поштеђени. Омогућило им је да наставе да наплаћују царине на територијама које су већ поседовали. Спор је, међутим, настао око Конавали. Пошто су у почетку припадале Павловићима, који нису били у стању да заведу ред на тој територији, онда је војвода морао да их преузме и стави под контролу. То ће му омогућити да влада подручјем Конавали, осим једним малим делом које су остале у поседу Павловића. То ће у будућности резултирати сукобом са Павловићима. Слободно можемо рећи да је ово највеће проширење владавине рода Косаче. Након ових проширења, Кнежевина Херцеговина поприма своје контуре, које ће се задржати дужи временски период.

Кнежевина Херцеговина трајала је 133 године, од малих поседа око реке Дрине и места Косаче до целе Херцеговине и горњег Подриња.

1378. године наступио је мирнији период и неће бити значајних територијалних проширења за Кнежевину Херцеговину. Војвода српски Влатко Вуковић Косача већи део тог периода провешће у преговорима око предаје простора далматинских градова и Дубровачке Републике. Углавном ће то бити комбинација преговора и малих ратних операција.

1388. године десила се велика битка између војске Кнежевине Херцеговине и турских освајача предвођених пашом Лала-Шахином. Освајачи су бројали 18.000 војника, а војска Кнежевине Херцеговине 7.000 војника. Својом храброшћу и способношћу војводина војска је победила освајаче, тако да је и сам паша једва успео да побегне, бежећи са малом групом војника. Турски освајачи претрпели су тежак пораз и дуго након тога су оклевали да нападну Кнежевину Херцеговину, а целих 77 година нису то покушали.

У јуну 1389. године војвода српски Влатко Вуковић предводио је војску у бици на Косову Пољу као савезник српског кнеза Лазара. Пре битке војска се причестила у цркви Архангела Михајла у Мекој Груди. Војвода је са 7000 војника чинио десно крило. Битка се завршила нерешено, јер су оба владара погинула, а војске су се повукле. Турски освајачи су били плаћеници и након смрти владара плашили су се да им не буду плаћено за рат и повукли су се. Војвода српски Влатко Вуковић Косача вратио се са својом војском и обавестио краља Босне и папу у Ватикану да је хришћанска војска победила. Због тога су звонила звона у црквама широм Европе. Најпознатија је катедрала Нотр Дам, у којој су у подне звонила звона у част победе хришћанске војске. Род Косаче тада је постала историјски битна владајућа породица европских размера.

Војвода је 1390. године покушао проширити кнежевину на далматинске градове (Сплит, Трогир, Шибеник и острва Хвар, Брач ​​и Корчулу), али није успео. У томе га је омео напад уграске војске на Кнежевину Херцеговину. Морао је да брани северне границе и притисак на далматинске градове је престао.

У фебруару 1393. године умро је војвода српски Влатко Вуковић Косача, а пошто није имао мушког потомства, трон рода Косаче преузео је његов синовац, војвода српски Сандаљ Хранић Косача. Титулу војводе наследио је од оца, војводе српског Храна Вуковића Косаче, а титула потиче од претка војводе српског Вука Косаче, који је био генерал у војсци српског цара Душана Силног, где је и заслужио титулу. Смрт војводе српског Влатка Вуковића Косаче догодила се непосредно након смрти краља Твртка I 1391. године, а Кнежевина Херцеговина креће ка независности и формирању свог система царина и војске са независним територијама.

1393. године, војвода српски Сандаљ Хранић Косача преузео је трон рода Косаче и остаће упамћен као неко ко је стабилизовао и значајно проширио Кнежевину Херцеговину. Војвода српски Сандаљ Хранић Косача наставља континуитет владавине рода са јасним карактеристикама рода Косаче, коју је устоличио предак војводе српски Вук Косача. За време владавине војводе српског Сандаља Хранића Косаче, Кнежевина Херцеговина је значајно дефинисана као држава. Дефинисала је своје трговинске односе са Дубровачком републиком. Основала је четири продајна места за соли у долини Суторине. Ојачани су царински пунктови на граничним прелазима као и на унутрашњим пунктовима.

1397. године доласком на босански престо краља Остоје, који је приморао војводу српског Сандаља Хранића Косачу да пусти на слободу Радича Санковића. Радич је дуго био затвореник рода Косаче. Ухватио га је и бацио у затвор војвода српски Влатко Вуковић Косача. Радич Санковић је рођен у Хуму и процењено је да ће од Кнежевине Херцеговине преотети територије у просотру Хума. Међутим, то се није догодило, него обрнуто. Све територије и поседи су припали Кнежевини Херцеговини, као и кућа у Дубровнику са благом. Период до 1405. године памтиће се као период превирања и надмудривања са комшијама, као и напади комшија на територије рода Косаче. Доста вештине и дипломатије коју је поседовао војвода српски Сандаљ Хранић Косача помоћи ће у спашавању Кнежевине Херцеговине.

1405. године дошло је до значајне стабилизације Кнежевине Херцеговине коју је предводио војвода српски Сандаљ Хранић Косача. У потпуности дефинише и значајно проширује кнежевину на северу према Угарској и граду Сребреници. Заузима тврђаву Ђурђевац на обали реке Дрине. Тако да поставља одбрамбену линију Кнежевине Херцеговине на обалама реке Дрине.

1406. године кнежевина се проширила на градове Слуњ, Дрежник и Цетин. Због слабости Хрвоја Вукчића и његове неспособности да контролише своје територије, Кнежевина Херцеговина је преузела његове поседе и градове. До тада је Кнежевина Херцеговина била добар савезник породице Хрвоја Вукчића, али је због његове слабости и пораза у рату са Угарском на северу, његова земља је ослабила и постала лак плен. Брак војводе српског Сандаља Хранић Косаче са Катарином Вукчић синовицом Хрвоја, омогућио је да се војвода српски Сандаљ Хранић Косача осећа удобно и заузме територије породице Вукчић.

У марту 1407. године кнежевина се проширила на Острвицу и Скрадину. Тада је започео рат између Кнежевине Херцеговине и Угарске око града Сребренице. Рат ће донети велика разарања територија којима је владао Хрвоје Вукчић јер је поражен са Краљевином Босном. Кнежевина Херцеговина ступила је у преговоре са угарским краљем и добила делове града Сребренице. Краљевина Босна и Хрвоје Вукчић врло су лоше прошли у тим преговорима јер је Угарска присвојила северне територије.

1411. године дефинисан је мировни споразум због рата са Угарском око града Сребренице. Договорено је да се ресурси у граду деле на једнаке делове.

1412. године започео је ратни сукоб са Котором. Кнежевина је непрестано покушавала да заузме град Котор и обалу. Савезник кнежевине у том рату био је Балша III. Брак војводе српског Сандаља Хранића Косаче и Јелене Лазаревић је био политички јер су се две владајуће породице удружиле. Ратна кампања на Котор завршила се мировним споразумом где је Котор поражен и обавезао се да ће платити 12.000 дуката као вазални поданик. Кнежевина Херцеговина постала је савезник Угарске и учествовала у ратовима против турских освајача. Резултат преговора око града Сребренице резултирао је тим савезништвом. После великог сукоба између и угарске војске и турских освајача, угарска војска је поражена и након тога је притисак на Хум и Кнежевину Херцеговину престао.

1412. године Кнежевина Херцеговина је на витешком турниру у Будиму представљена као независна држава, а војвода српски Сандаљ Хранић Косача и његова супруга Јелена Лазаревић Косача представљени су као краљевски пар. Витешки турнир организован је поводом помирења угарског краља Жигмунда Луксембуршког и пољског краља Владислава Јагела. Војвода српски Сандаљ Хранић Косача био је врло интелигентан владар. По природи врло енергичан и покретљив. Често је обилазио своју земљу и увек је био добро информисан. На витешком турниру у Будиму поделио је информације о средњовековној Европи и представио се као врло обавештен владар. Плаћао је дубровачким морнарима да му доносе свеже информације широм света.

1415. године догодило се убиство Павла Радиновића, који је владао Требињем и околином. У то убиство били су умешани војвода српски Сандаљ Хранић Косача и његов млађи брат, кнез српски Вук Хранић Косача. Био је то покушај Кнежевине Херцеговине да преузме територије од Павловића. Делимично су и успели у томе. Град Устиколина са Цвилин пољем прешао је у руке рода Косача. Павловићи су и даље задржали друге територије под контролом.

1419. године одвија се процес продаје Конавли и околине Дубровнику. Тамо је за новац продат велики део Конавли, којим је владао род Косаче. Продат је Дубровнику с великим бенефитима. Владајући род Косаче добио је палату у Дубровнику с правом држављанства породице у Дубровачкој Републици.

1420. Кнежевина Херцеговина због финансијских проблема продала је Млетачкој републици Дријево и град Котор. Након тога су промењене границе Кнежевине Херцеговине. Притиснут великим сукобима који су са собом донели трошкове, род је одлучио да прода неке територије како би могли да плате војску и остале обавезе.

После 1420. године па до смрти војводе српског Сандаља Хранића Косаче 1435. године наступило је мирније раздобље. На територијама Кнежевине Херцеговине није било већих промена. Већина трговинских процеса се одвијала уз споразуме. Дипломатска активност је била јака и доминантна. Војвода српски Сандаљ Хранић Косача није имао титулу краља, али је тај статус имао у очима других краљева.

1422. избио је трговински спор између Кнежевине Херцеговине и Дубровачке Републике. Дубровник је био љут јер су Дријево и Котор продати Млетачкој Републици. То је угрозило њихове интересе у продаји соли.

Кнежевина Херцеговина је 1423. године продала град Сокол у Конавлима. Процес продаје завршен је предајом града Сокола Дубровачкој Републици. Овим започиње процес повлачења рода Косаче са подручја Конавали.

1424. године дошло је до великог напада турских освајача на Кнежевину Херцеговину. Ови напади проузроковали су велика разарања и разарања. Ипак, Кнежевина Херцеговина се бранила и опоравила од ових напада.

1426. године догодила се дипломатска посета Кнежевине Херцеговине Дубровнику. То се догодило на празник Светог Влаха. 02.02.2014 и 03.02.1426. године.

1427. године догодила се капитулација Краљевине Босне и она је постала део угарске државе са управом Хермана из Цеља. Кнежевина Херцеговина је била један од сведока предаје.

1430. године избио је први рат у Конавлима. Радослав Павловић напао је Дубровник и нанео велику штету околним селима Дубровачке Републике. Кнежевина Херцеговина била је посредник у том рату. Служила је као посредник. Због пораза Павловића који су уследили, род Косаче је то искористио и заузео град Клобук и околину.

1432. године постигнут је мир између породице Павловић и Дубровника. Преговори су вођени у утврђеном граду Кукњу. Кнежевина Херцеговина била је посредник у закључењу мира. Павловићи се после тога више нису опоравили.

У марту 1435. године умро је војвода српски Сандаљ Хранић Косача и трон рода Косаче преузео је његов синовац херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача. Одмах је био под великим притиском и нападима. Непријатељи Кнежевине Херцеговине чекали су прилику за нови напад.

Угарски краљ Сигисмунд Луксембуршки је 1435. године, уз помоћ свог вазалног краља Твртка II, покренуо напад на Хум и Дријеву јер је то било велико трговачко средиште. У нападима су им се придружили и Павловићи, дугогодишњи непријатељи. Нападнута са свих страна и у врло незавидном положају се налазила Кнежевина Херцеговина, херцег је прибегао пословном потезу. Због великог броја противника прибегао је ангажовању плаћеничке војске. Био је то потез који је победио освајаче и пружио прилику за проширење кнежевине поврх свега осталог.

Кнежевина Херцеговина је 1346. године протерала угарског краља из Хума. Победила је и босанског краља као и Павловиће. Због ових победа Кнежевина Херцеговина је добила потврде од Дубровника и Млетачке Републике као независна држава. Закључује се мировни уговор са краљем Твртком II. Међутим, остала је у тихом сукобу са Павловићима све до смрти Радослава Павловића.

Кнежевина Херцеговина је 1437. године напала територије Павловића и заузела град Требиње, Клобук и друге територије којима су владали Павловићи. Павловићева земља је након тих напада била опустошена и опљачкана. То је био почетак пропадања моћи породице Павловић..

Турски освајачи су 1439. године поново напали Кнежевину Херцеговину. Под тим ударцима кнежевина је ослабљена и принуђена да се повуче са територија које су одузете од Павловића. Да би постигао примирје са породицом Павловић, херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача удао је своју сестру кнегињу Теодору Вукчић Косачу за Радослава Павловића.

1440. године Павловићи су упали у финансијске проблеме и због новчаног дуга према турским освајачима остали су без одбране. Кнежевина Херцеговина је то искористила и поново заузела Требиње, Клобук и територије око Требиња.

1441. Кнежевина Херцеговина напала је Зету. Заузела је Горњу, којом су владали Црнојевићи. На историјској сцену поново се догађа велико ширење Кнежевине Херцеговине. Проширења су била усмерена ка мору и морској обали. Горња Зета је била лако заузета, али са Доњом Зетом је било теже, јер је Млетачка Република била врло јака.

1442. године Кнежевина Херцеговина напала је Котор и доњу Зету, али није било лако. Млетачка Република узвраћа ударац. У сукоб се укључио род Косаче на обе зараћене стране. Кнез српски Иван Вуковић Косача покушава да сруши са трона брата од стрица херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче уз помоћ Млечана. Међутим, он не успева и херцег остаје на престолу. Војска Кнежевине Херцеговине заузела је град Бар, док су се Будва и Дриваст се предали Млетачкој републици. Кнежевина је изгубила и град Омиш и околину.

Краљевина Босна је 1444. године напала Кнежевину Херцеговину и заузела Дријевски трг. На истоку, Ђурађ Бранковић, као вазал турских освајача, напада и заузима град Сребреницу. Тако кнежевина губи град Сребреницу и подручје око ње.

1446. године дошло је до политичког брака. Венчали су се краљ вазалне Босне Стјепан Томаш и кнегиња српска Катарина Вукчић Косача. Разлог за брак био је смиривање ситуације између Кнежевине Херцеговине и Краљевине Босне. Кнегиња српска Катарина Вукчић Косача тада се одрекла православне хришћанске вере и прихватила другу веру. Образована у православном традиционалном духу, кнегиња је променила веру и постала краљица Босне.

1448. године Кнежевина Херцеговина је заједно са Томом Кантакузином напала Сребреницу и окупирала је. То ће његовог зета босанског краља јако наљутити, али краљевство је тада врло слабо и није имало снаге да узврати.

1450. године у манастиру Милешева крунисан је херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача. Као и сви српски владари, он наставља традицију крунисања у Милешеви. Постао је херцег од Светог Саве, и званично више није имао никакве везе са Краљевином Босном. Крунисан је у Српској Православној Цркви и добио је титулу коју је потврдила Српска Православна Црква. То нам све нам говори о његовој верској припадности. Први корак који је предузео као херцег и независни владар био је тај, у Суторини је отворио нове солане и тргове за продају соли. Отворио је ткаонице у Новом Граду и планирао да претвори град Нови, велику морску луку. То је изазвало бес Дубровника, који је забранио сваку трговину на њиховој земљи. Ипак херцег је успео да одржи трговину са Венецијом. И даље је продавао сребро, олово и восак а куповао тканине.

1451. избио је други конавлски рат јер је дубровачко незадовољство било велико због трговачке самовоље херцега. Велику финансијску штету коју је нанео Дубровнику више се није могло поднети. Те године требало је да буде венчање најстаријег херцеговог сина са Италијанком из Сијене. У том периоду самовоља херцега долази до пуног изражаја и он узима за себе девојку намењену венчању његовог најстаријег сина. Његов син и супруга ступају у савез са Дубровником, Петром Војсалићем и другима против њега. Сви они заједно нападају Кнежевину Херцеговину и она тада губи велике територије. Херцегов син Владислав Херцеговић постао је босански војвода и напао земљу свог оца. Заузима велике територије Хума, градове у долини Неретве, Вратар, Тођевац па чак и Јелеч. У нападима му се придружио и његов зет, краљ Стјепан Томаш. У том тренутку кнежевина је била у незавидној ситуацији, али је због сукоба између самих савезника, херцег је то искористио и све их протерао са својих територија.

1453. године умрла је херцегова супруга Јелена Балшић.

1454. године склопљен је мир са Дубровником, где је планирано да се врати све у претходно стање. Територије које је имала пре рата враћене су Кнежевини Херцеговини.

Године 1455. херцег се оженио други пут, са супругом Барбаром Де Паио. Из тог брака рођено је троје деце, Мара Херцеговић Косача и Стјепан Херцеговић Косача. Треће дете је умрло врло рано и нема података о његовом имену. Исте године његов син Владислав Херцеговић Косача оженио се Аном Кантакузин. Млађи син Влатко Херцеговић Косача сее оженио Маргаритом, ћерком Урлиха Цељског. Та година је обиловала са пуно венчања.

1458. године склопљен је мир са вазалном Босном, где је Босна вратила освојене територије. Кнежевина Херцеговина се опоравила од рата и повратила своје територије. Међутим, самовоља херцега се наставила, а самим тим и незадовољство његовог сина, босанског војводе Владислава Херцеговића Косаче.

Турски освајачи су 1459. године напали Кнежевину Херцеговину и освојили северне територије. Градови Сребреница, Зворник и Теочак били су окупирани. То су први знаци значајне и трајне окупације територије од стране турских освајача. Поучен тимом, херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача пише Венецији да долази време када ће турски освајачи прождерати све владаре и територије.

1461. године дошло је до новог напада на Кнежевину Херцеговину босанског војводе Владислава Херцеговића Косаче. Сукоби су трајали све до херцегове смрти. Владислав је тај период провео у Дубровнику. Већ средином марта 1462. године сукоб је плануо. Разлог сукоба било је незадовољство босанског војводе. Херцег је обећао да ће сину дати на управљање три града, Острог, Сусјед и Будос. Војвода Босне Владислав Херцеговић Косача затражио је помоћ турских освајача у рату са својим оцем и обећао им 100.000 дуката ако ће му помоћи у нападу. Напали су херцегову земљу јер су у суштини били плаћеници и борили су се за новац.

1463. године догодио се први напад. Турски освајачи поделили су војску у три колоне. Владиславу је додељен део војске да нападне оца и Кнежевину Херцеговину на Брезници. У тој бици је кнежевина поражена. Турски освајачи ушли су у Босну у месту Устиколина на реци Дрини. Ушли су у три колоне. Једна колона кренула је на север да заустави угарску војску. Средња колона је отишла у Босну и Јајце да заузме вазалну Босну, а јужна колона је дата Владиславу да порази Кнежевину Херцеговину. Срамни потез херцеговог сина довео је до почетка краја Кнежевине Херцеговине. Херцег га је због тога избацио из тестамента тврдећи да је турске освајаче довео у Херцеговину. После ових освајања места су опљачкана и опустела. Руководство војском Кнежевине Херцеговине преузима млађи син, херцег од Светог Саве Влатко Херцеговић Косача, који постепено чисти градове и враћа их под контролу. Средином октобра све је враћено под контролу, па су окупирани чак и градови под контролом Павловића. Заузет је и мали град у близини Сребренице. Султан је био љут што је град Кључ освојен због херцега, а не због угарске војске.

1464. године одржан је састанак чланова рода Косаче с циљем уклањања херцега са престола и поделе земље. У цео поступак уклањања херцега, Владислав је укључио и свог брата од стрица кнеза српског Адама Вуковића Косачу, који је био заинтересован да преузме вођство на северним територијама у долини горњег тока реке Дрине и града Фоче. Ти преговори су се водили у Дубровнику. На крају је постигнут договор између херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче и војводе босанског Владислава Херцеговића Косаче. Босански војвода Владислав Херцеговић Косача добио је 1/4 територија које су припадале херцегу. На несрећу, дошло је до нове инвазије турских освајача 1464. године. Млађи син херцег од Светог Саве Влатко Херцеговић Косача рањен је и склонио се на територију Дубровачке Републике ради лечења и опоравка. Овога пута дошло је до огромних разарања од којих се Кнежевина Херцеговина никада више није опоравила.

1465. године дошло је до новог напада турских освајача, где су северни градови под вођством кнеза српског Ивана Вуковића Косаче, као што су Самобор, Фоча, Горажде, Устиколина, били опустошени. Током напада на Фочу, заробљен је и кнез српски Сладоје Вуковић Косача. После тога је његов човек Радин у Дубровнику уплатио новац за кнежеву слободу и откуп. Херцег се повлачи на јужне територије Суторине и Новог, где проводи своје последње дане. Босански војвода Владислав Херцеговић Косача са сестром краљицом Босне Катарином Косачом Котроманић крије се од турских освајача на острву Мљет. На његов позив дошли су турски освајачи, али су га преварили и напали, а затим поразили. Свестан свог пораза, покушава да сакрије и спаси породицу и голи живот.

1466. године у граду Новом умро је херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Косача. У свом тестаменту оставља земљу синовима на управљање. Војвода од Босне Владислав Херцеговић Косача постао је млетачки вазал и стекао контролу над градовима Мали и Велики Клек. Херцег од Светог Саве Влатко Херцеговић Косача добио је на управљање малу територију око Суторине и града Новог. Тада се Кнежевина Херцеговина простирала само на том малом простору. Успео је да се одржи политичком вештином до 1483. године. Херцег од Светог Саве Влатко Херцеговић Косача закључује уговор са Угарском државом и Млетачком републиком о заштити Кнежевине Херцеговине у замену за новац.

1483. године био је последњи напад турских освајача предвођених његовим млађим братом Стјепаном Херцеговићем Косачом као турским вазалом. Тада је херцег поражен и Кнежевина Херцеговина је престала да постоји. Херцег од Светог Саве Влатко Херцеговић Косача повукао се на острво Раб где је и умро 1489. године. Тако је, након 133 године постојања од малих поседа око реке Дрине и места Косаче до целе Херцеговине и горњег Подриња и опет све до малих поседа у долини Суторине, Кнежевина Херцеговина је преживела и свој историјски траг оставила на Балкану и Европи. Остављајући за собом културу хришћанске православне цивилизације, храмове, богомоље и историјска документа. Са сигурношћу се може рећи да је имала своје посебности и карактеристике. Као потомак рода Косаче са ове временске дистанце, веома сам поносан на традицију коју је иза себе оставила Кнежевина Херцеговина. Кнежевина Херцеговина и даље живи у нашим срцима.