Адам Вуковић

Кнез српски Адам Вуковић Косача. Господар горњег Подриња. Српски витез и бранилац Кнежевине Херцеговине. Члан племенитог рода Косачe. Отац владике српског Марка Дабро-босанског. Носилац једне од четири куће Косачa из 1473. године (Вуковић). Најстарији у мушкој линији рода Косачe и претендент на престо рода Косачe после 1466. године.

Година рођења: 1424

Место рођења: Фоча

Име оца: кнез српски Иван Вуковић Косача

Име мајке: непознато

Супруга: непозната

Потомци: владика српски Марко Дабро-босански, кнез српски Вук Вуковић Косача

Религијска припадност: православни хришћанин

Година смрти: 1493

Кнез српски Адам Вуковић Косача (мој дирeктни предак) рођен је 1424. године у граду Фочи, културном и духовном центру рода Косачe. Фоча је била значајна за род Вуковић, огранак рода Косачe. Тада је Фоча постала културно и духовно средиште рода Вуковић Косачa. Овде се отвара прва богословија православне духовности. Пишу се књиге и изучавају се православље и хришћанска религија као и култура. Кнез српски Адам Вуковић Косача рођен је у породици која је већ имала дуго искуство племићке породице. Кнежевска породица Вуковић контролисала је трговачке путеве у долини реке Дрине под круном херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче. Територија којом су владали, протезала се од граничних утврђених градова Самобора и Ђурђевца до Тођевца и Вратара. Кнез српски Адам Вуковић Косача, уз свог оца кнеза српског Ивана Вуковића Косачу, учио је вештине владавине и племенитог понашања.

Религијска припадност кнеза српског Адама Вуковића Косаче била је недвосмислено православна хришћанска вера. У прилог томе иду и чињенице да је током свог живота кнез српски Адам Вуковић Косача помагао оцу у изградњи храмова, као и многих ктиторских дела. Богословија која је у то време почела са радом у Фочи, била је под директним покровитељством рода Вуковић Косача. Храм Светог Николе, која је тада саграђена у Фочи, саму изградњу и финансирање помогла је породица Вуковић Косача. Тада је у мојој породици Вуковић Косача прихваћена крсна слава Свети Никола, који се и данас слави у мојој породици.

Кнез српски Адам Вуковић Косача имао је два сина, кнеза српског Марка Вуковића Косачу, рођеног 1460. године, и кнеза српског Вука Вуковића Косачу, рођеног 1462. године.

Титула кнеза се наслеђује крвно и рођењем а крунише је и додељује Српска Православна Црква.

Кнез српски Вук Вуковић Косача добио је име по претку кнезу српском Вуку Хранићу Косачи а он по родоначелнику војводи српском Вуку Косачи

Старији син се уписује на Богословију и свој живот посвећује Богу и проучавању хришћанске православне религије. Постаће први српски владика са тих простора, тј. са простора Дабра. Тада су, у средњем веку, само племићи имали презиме и били у могућности да се школују за владику или неки високи положај у цркви. Будући да је кнез српски Марко Вуковић Косача био из кнежевске породице Вуковић Косача, дозвољено му је да постане владика Српске Православне Цркве. Био је први владика који је говорио српски језик и службовао у Цариграду. До тада су то радили Грци, а народ се тешко сналазио са молитвама на грчком језику и тражио је да му се дозволи да добије владику који ће молитве служити на српском језику. Удовољено је жељи српског народа и владика Марко је постао први владика који је упутио молитве на српском језику.

Кнез српски Адам Вуковић Косача провео је живот са оцем, храбро се борећи са њим за очување традиције и законитости рода Косаче. Кнез српски Адам Вуковић Косача придружио се оцу у рату Млетачке Републике и херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче у одбрани Котора 1442. године као савезник. Ишао је очевим стопама у покушајима да смени херцега и преузме трон рода Косаче.

1463. лично је учествовао у две велике битке које су се одиграле на том подручју. Прва у долини реке Јошанице на десној обали реке Дрине и друга исте године у селу Пресјека. Тамо су се храбро супротставили турским освајачима. Образован и одгајан за српског кнеза, није видео другу могућност осим да се стави у одбрану свог народа и Кнежевине Херцеговине.

1464. године у дубровачким историјским документима забележено је да су се састали кнез српски Адам Вуковић Косача, босански војвода Владислав Херцеговић Косача и херцег од Светог Саве Влатко Херцеговић Косача. Знајући да је Кнежевина Херцеговина у великој опасности, њих тројица су покушали спасити Кнежевину Херцеговину. Договор је био да се кнежевина подели на три дела, тако да свако влада територијом којој припада. Самовоља и старост херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче водили су Кнежевину Херцеговину све даље у пропаст. Свесни опасности и довољно снажни и вољни да се одупру освајачима, одлучили су да бране Кнежевину Херцеговину. У том периоду херцег од Светог Саве Влатко Херцеговић Косача био је тешко рањен и пребачен на лечење у Дубровник. План поделе договорен је тако да босански војвода Владислав Херцеговић Косача преузме власт у Хуму око градова Вратар и Тођевац, херцег од Светог Саве Влатко Херцеговић Косача добија град Нови са околином, градови Оногошт, Сусјед а Будош са долином Суторине а кнез српски Адам Вуковић Косача добије долину Дрине, град Фочу до утврђеног града Самобора и Ђурђевца. Међутим, велика сила је напредовала и ти планови за поделу на три дела су пропали. Већ следеће 1465. године започело је велико освајање турских освајача, и они су за кратко време освојили територије у Подрињу и Хуму.

Турски освајачи напали су 1465. године отворени трговачки и културни град Фочу. У тим биткама је заробљен и његов стриц, кнез српски Сладоје Вуковић Косача. Војска кнеза српског Ивана Вуковића Косаче била је десеткована и била је принуђена да уступи велике територије. Присиљена је на нападе из заседе, наносећи мање губитке освајачима.

1466. бележимо да је кнез српски Адам Вуковић Косача пратио оца у судским споровима у којима је и он учествовао као млади кнез и будући носилац тих законских обавеза. Међутим, наступила су тешка времена и кнежевина је неповратно нестајала. Херцег од Светог Саве Влатко Херцеговић Косача се најдуже опирао, скоро 20 година бранио је Суторину након пада Фоче и Подриња, а највише уз помоћ страних војски и дипломатијом.

Године 1473. у Фочи умире кнез српски Иван Вуковић Косача. Претпоставља се да је тајно сахрањен код старе цркве Светог Николе у ​​Фочи. У близини темеља обновљене нове цркве Светог Николе у ​​Фочи. Иза њега је остао син, кнез српски Адам Вуковић Косача, који ће наставити стабилну мушку лозу рода Косаче (Вуковић) и испоставиће се као једина витална грана рода Косаче до данас.

1483. године долази до коначног пада Новог и долине Суторине. Херцега је као турски вазал напао његов брат херцег од Светог Саве Стјепан Херцеговић Косача, и тиме окончао постојање Кнежевине Херцеговине. Након тога долази мрачно и страшно раздобље за српски народ на том подручју. Културна, духовна и економска катастрофа погодила је тамошњи српски народ.

Године 1493. умире кнез српски Адам Вуковић Косача. Иза њега су остали синови кнез српски Марко Вуковић Косача (Владика српски од Дабра Марко) и кнез српски Вук Вуковић Косача. Кнез српски Адам Вуковић Косача сахрањен је на породичном гробљу у селу Владикови (Фоча – Република Српска). На његовом гробу подигнут је камени крст на коме је уклесан грб Вуковићева који га је представља као кнеза на преговорима у Дубровнику 1464. године, као и у Млетачкој републици. Грб се састоји од троугластог штита са ишрафираним крстом који је делио штит на четири поља. На штиту су нацртане куле. Шлем је турнирског типа и изнад њега је приказана фигура црног коња подигнутог на задње ноге. На грбу доминира фигура коња са јасно подигнутом главом. Плашт се развија са обе стране грба и пада под правим углом у односу на центар грба. Крст је исклесан од црвеног херцеговачког камена, ау централном делу налази се уклесан грб. Јасан доказ о повезаности Вуковића из села Владикови са родом Косаче.

Народ који је живео на том подручју био је углавном хришћанско-православне оријентације и имао је проблема јер су до тада владике били Грци и све молитве су биле на грчком језику. Домицилни народ није могао да разуме молитве на грчком језику и зато је тражио да им се додели владика који ће молитве држати на српском језику и писати ћирилицом. Дакле, након школовања, кнез српски Марко Вуковић Косача постао је први српски владика који је служио молитве на српском језику. Затим је променио име и узео духовно име владика српски Марко Дабробосански. После школовања и дугог рада у богословији у Фочи као свештеник и монах, постао је српски владика и послат је у Цариград на службу. Период његовог боравка у Цариграду био је од 1510 године до његове смрти 1532 године. Његов рад остаће забележен као веома користан за Српску Православну Цркву. Падом српских земаља под турске освајаче започео је тежак период за српски народ, а истовремено и за Српску Православну Цркву.

Долази до покушаја да се Охридска архиепископија прошири на Пећку патријаршију. Жеља турских освајача била је да све ставе под контролу смедеревског патријарха Павла и да читав српски народ држе под контролом. Против тога се успротивило шест српских владика на челу са архиепископом охридским Прохором. Међу тих шест владика био је и владика српски Марко из Дабра (кнез српски Марко Вуковић Косача). Они су одбили тај предлог и покушај смедеревског митрополита Павла да припоји Пећку патријаршију тако да је пропао покушај. Јасно им је стављено до знања да Српска Православна Црква не да се покорити и изгубити независност. Заседање у Охриду било је 1532 године. Ово је један од многих примера где су се род Косаче, као велика српска владарска породица, показало достојним свог статуса и дали допринос одбрани српског народа и изнедрили српског владику који је сачувао независност Српске Православне Цркве.

16. век је у фочанском крају обележен као стравична владавина турских освајача и агресора. Због малог процента људи који су се одрекли православља и прешли на другу веру, тадашњи султан је наредио да свако ко не жели да одбаци православну веру мора бити протеран из града и да свој посед може променити за онај лошијег квалитета по околним брдима. Тако се род Вуковић Косача још једном нашао у тешкој ситуацији. Не желећи да се одрекне вере, у њихово име преговара српски владика Марко из Дабра. Тада је српски владика Марко службовао у Цариграду, а његов млађи брат, кнез српски Вук Вуковић Косача, живео у Фочи. Због ових околности, српски владика Марко одлучио је да замени имање у власништву рода Вуковић Косача у граду Фочи (Иванова Махала) са нижим квалитетом имања за оне на брду изнад реке Дрине и реке Јошанице. Тадашњи Атик-паша, који је био из фочанског краја, заменио је имање у селу Владикови за оно у Доњем Пољу (Иванова Махала) у Фочи. Атик-паша ће на том имању у Фочи саградити храм друге вере. Род Вуковићи Косача преселио се у село Владикови које је име добило по титули српског владике Марка из Дабра.

Село Владикови се налази у општини Фоча (Република Српска). Удаљено је 5 километара уз Дрину северно од града Фоче.

Владика српски Марко из Дабра умро је 1532. године и ту се његово служење Богу завршило, као и служба у Цариграду. Његов млађи брат, кнез српски Вук Вуковић Косача, преселио се са породицом у село Владикови (Фоча). Тамо је формирао „Стару кућу“ из које је и мој отац потекао. Кнез српски Вук Вуковић Косача умро је 1535. године и сахрањен је на породичном гробљу рода Вуковић Косача. У питању је гробље Јошаница, где је и сахрањен и мој отац. Село Владикови (Фоча) постаће и остаће дом рода Вуковић Косача до данас. Преживеће три велика и брутална агресора: турске освајаче, аустроугарске освајаче као и комунистичке освајаче, и трпеће све до долазка слободе и настанка Републике Српске.

ДОКУМЕНТАЦИЈА: